Данас се нашим вољеним и турбулентним Балканом проширила једна вест, која је истовремено и тужна и срећна.
Тринаестогодишњи Раде Рачић ученик седмог разреда у Подгорици добио је јединицу из историје када је лекцију о настанку Црне Горе започео реченицом да је она српска држава.
Свако ко се иоле разуме у историју и ко није национално острашћен схватиће у истом тренутку колико је ова одлука наставника апсурдна, али у данашњем контексту и правцу у коме Црна Гора иде, уопште није изненађујућа.
Наиме, Срби су у Црној Гори данас најугроженији народ. Намерно их не зовем мањином, јер Срби у Црној Гори збиља не могу никада бити мањина, чак и поред систематског вербалног и културног насиља, јер Црна Гора без Срба престаје да постоји, не као држава, већ као историја и ентитет, синоним храбрости, чојства и јунаштва.
Знате ли ко је највећи идеал за Његоша? Не, није Карађорђе кога је велики владика много ценио. То је Милош Обилић! Милош Обилић је идеал храбрости, идеал пожртвовања, идеал свега онога што је дало Србима снаге да се боре и изборе са много већим злом него што је то режим Мила Ђукановића.
Милош Обилић у Србину није нестао, он је можда заспао, али хајде да га пробудимо у сваком у нас. Не, ово није позив на рат и звецкање оружјем, ово је позив да се сетимо ко смо и шта смо, да се сетимо наше историје и јунака и да по ономе што је било закључимо оно што ће бити.
Бити Србин је тешко. Тешко је бити у Србији, али верујте да је много теже бити исто то у Хрватској, а посебно у Црној Гори. Сетимо се наших сународника и помозимо им, јер сва зла света ће проћи, а чојство и образ ће остати.
За крај се питам, ако знамо да ћете за одговор попут Радетовог у Црној Гори добити један у школи, али сачувати образ, да ли је избор уопште тежак? Сваки избор је тежак, али морамо направити онај прави ако хоћемо опстати и на страшном месту постојати!