Владислав Петковић Дис, српски песник и родољуб, рођен је 10. марта 1880, а умро 29. маја 1917. године.
Родио се у Заблаћу. Био је запослен као учитељ и царински службеник, а касније је постао извештач са фронта у Балканским ратовима.
У Првом светском рату преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим у Француску.
Године 1911. Дис је објавио збирку песама “Утопљене душе” која ће касније бити сматрана за симболичан предзнак смрти великог песника, будући да се Дис утопио при повратку из Француске у отаџбину.
За живота Дис није био прихваћен као песник у “бољим круговима” који у држали до друштвеног реда.
Несрећан, сиромашан, оболео од туберкулозе, утопио се на путу за отаџбину у Јонском мору. У џепу је имао само драхму и по, којом није могао платити ни најобичнији лежај.
Једна од најлепших и најпотреснијих Дисових песама је песма “Међу својима” настала 1916. године, годину дана пре његове смрти.
У њој се песник сећа свог родног краја, жене и деце. Раздвојен од породице песник као да је предосећао злу судбину која га чека и ту несрећу да их никада више неће видети.
Међу својима
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис’о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: – Нека живе деца.
Улазиш у собу. Сузе те вец гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
– Мама, зашто плачеш? Је л’ писао тата?
У велике патње, невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди.
На пољу је видно, као пред свитање.
Ко да ће се дици гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе.
Опанак (С.В.)