Војислав Радмиловић, Цар Буковице који годинама живи на Фрушкој Гори сачувао је у Србији дух свога завичаја, родног села Жегар код Обровца и цијеле Далмације.
Заједно са супругом Миљком, сином Милошем и Душанком Лакетом познатијом по надимку Далматинка те другим земљацима, Цар чини изворну пјевачку групу “Жегар живи”.
Они на многим манифестацијама српских земаља, у Србији, РС и свијету, у српским удружењима шире љубав према народним обичајима, љепоти далматинске ношње, пјесме, изворног стваралаштва.То су потврдили и на недавном свесрпском сабору Kрајишника “Kрушедолска звона” одржаном код манастира Kрушедол.
– Вријеме је да више не будемо странци и страни једни другима, преко једне ријеке, преко једне планине, или неке урвине. Борим се да будемо једно биће од Аустралије, Новог Зеланда, до Ванкувера и свих других мјеста на свијету гђе данас живи српски народ – испричао је Војислав Радмиловић у Градишки, на једном од својих путешествија, од Жегара до Фрушке Горе, у мисији ширења далматинске културе и обичаја.
Цар Буковице има, како каже, чаробни штап, а на њему, чешаљ, огледало, кубуру, пиштољ, виљушку, кашику, кутију за дуван, огледало и три музичка инструмента.
Он се не одваја од штапа, посебно на наступима, о њега се ослања док пкева у групи или ради свакодневне послове.
– Овакав штап је некада у Далмацији имао сваки чобанин. Он на штапу имаде најприје свиралу на коју свира да козице боље брсте. Онда имаде и ћурлик или фрулу па дипле. Чобани су знали да свирају ова три инструмента као и ја што сам их научио – приповједа својственим далматинским нагласком Војо Цар, како га многи ословљавају и познају у новом завичају.
– На штапу су још кубура и пиштољ од дрвета. Имаде и муштикла за цигарету и кутија за дуван. На врху штапа је дупља за дукате, да чобанин има гђе да их чува, па их даде ђевојци када нађе праву. На штапу су још двије дрвене кутијице за новац или важне папире. У случају да изгладни, чобанин на штапу има и виљушку и кашику – објашњава Војислав Радмиловић који је на Фрушкој Гори препознатљив и знаменит амбасадор Жегара и Далмације.
Труди се да његов живот и свакодневица што више личе или буду идентични старом крају.
– Овђе сам се скућио на брду, на вису са којег се далеко види и још даље чује. Узгајам винову лозу, имам козе и јаради, пчеле, посадио сам смокве које рађају, исто као у Жегару. Једино овђе нема камена као тамо него плодне њиве на којима косим много више сијена него у Далмацији. Тамо су моје козе саме пасле а овђе су праве даме јер ја косим и доносим сијено за њих а оне једу и дају млијеко а нигђе не ходају нити брсте – описује Цар своје послове тражећи у њима што више сличности са завичајем.
– Изгубио сам све у животу два пута, први пут 1995. године, када напустих родни Жегар. Вратио сам се назад коју годину послије рата, нисам могао другачије. Направио сам кућу, радио као домар у школи, формирао стадо од 200 коза. Окупио сам људе да од својих пара обновимо школу, да останемо тамо одакле смо и гђе нам је срце. Није успјело, није могло. Поново сам се 2010. године вратио у Србији и живим као хајдук на Фрушкој Гори – вели овај вјерни чувар обичаја и културе родног краја.
– Прославили смо се традиционалном групом “Жегар живи”, састављеном од српских повратника тамо и избјеглица овамо, снимили смо пјесме за архив познатих ТВ кућа, доспјели на свјетску листу културне баштине – каже Радмиловић.
Он сања да се врати у родну Буковицу, кршовит крај у сјеверној Далмацији, гђе га знају под надимком “Цар Буковице”.
Сања да опет живи у Жегару, мада зна да је то готово немогуће. До тада кроз живот ће се ослањати на једну од малобројних ствари која му није ни отета ни спаљена, свој пастирски штап. Kада год пређе савски мост у Градишки, већ ту расте узбуђење јер ово мјесто доживљава као братско са својом Далмацијом.
Жегар умире
У Жегару, прије рата највећем селу у Kнинској крајини, гђе је живјело три хиљаде људи, призор је суморан, као у готово свим мејстима гђе су се вратили Срби у овом дијелу Хрватске. Kуће без кровова, празне школе, запуштени домови, њиве и путеви зарасли у коров и шибље, нигђе никога…
српска инфо