„Бомба је пала и разнела Енисову ногу. Био је то страшан призор. Нас петорица који смо били са њим, ставили смо га на шаторско крило и носили га до прве болнице. Четворица су држала по један крај шаторског крила, а пети је држао у рукама Енисову ногу…“ овако за „Блиц“ започиње причу Дарко Гајић (38) о Енису Суљевићу, ратном другу са Kосова којег тражи, а не зна ни да ли је жив. И не престаје да покушава.
У априлу 1999. године, на почетку НАТО бомбардовања, многи војници из 125. моторизоване бригаде на продужетку војног рока, били су одговорни за одбрану карауле Морина на Kосмету, на самој југословенско-албанској граници. Међу њима били су Дарко и Енис, два пријатеља различите вере које је рат спојио.
– После шест месеци војног рока 1998. године на Дедињу у Београду добио сам прекоманду у Kосовску Митровицу. Енис и ја смо се упознали у касарни, и у њој смо остали три до четири месеца. Заједно смо јели, спавали, и сањали неко боље сутра. Знам да је живео негде на југу, имао је тад око 19 година, као и ја. Био је муслиманске вероисповести, али то ником није пало на памет ни да спомене. Сви смо били као једно – објашњава Дарко, рођен у Шапцу, који сада живи у Београду.
Након четири месеца требало је да крену у караулу Морина, на прву линију ватре. Тог дана, пре него што су отишли, Енис је изгубио амајлију која му је пуно значила.
– Енис је носио амајлију негде испод пазуха. Веровао је да ће га она чувати. Kада је схватио да је изгубио, био је преплашен. Дигао је скоро све војнике на ноге да је пронађу. Прошли смо све улице и њиве у близини, али од амајлије ни трага. Онда је Енис саопштио да неће да крене у прве редове, све док му хоџа не направи нову амајлију. Отишао је у оближње село на Ђону, до хоџе, а када је добио другу амајлију, кренули смо пут карауле Морина – прича Дарко.
Једног дана, док су стајали у првим редовима на граници са Албанијом, Дарко, Енис и још четворица младића добили су задатак да понесу муницију до базе, која је била два километра одатле.
– Однели смо муницију до базе, а када смо се враћали НАТО авиони су бацили бомбу у нашој близини. Сви смо били добро, осим Ениса, којем је експлозија разнела леву ногу. Те слике се сећам као да је било јуче. Био је то страшан призор. Он је немо посматрао шта се десило. Био је блед у лицу, видело се да је у шоку, уплашен. Нас петорица који смо били са њим, ставили смо га на шаторско крило и носили га до прве импровизоване болнице- са кнедлом у грлу објашњава Дарко и наставља:
– Четворица су држала по један крај шаторског крила, а пети је држао у рукама Енисову ногу. Смењивали смо се међусобно, када би се неко уморио. Енис чак није желео ни да легне, био је у полуседећем положају. Ни речи није изговарао. И ми остали били смо у шоку. Иако смо се пуно тога нагледали, ово је у нама изазвало страшне емоције.
Kада су дошли до болнице, Ениса су предали лекарима који су га примили и рекли им да ће остати жив. Ногу коју су донели, пружили су лекару, на шта је он рекао „Баците то“, мисливши на то да не могу да му је пришију.
– Ми смо се вратили на положаје, а то је био последњи пут да сам видео и чуо за Ениса. Наша бригада је последња напустила ратиште. Ја сам се вратио кући у родни Шабац. Сада живим у Београду у који сам се преселио убрзо после рата. Сада се добро осећам, па сам почетком ове године решио да сазнам нешто о људима који су са мном бранили целу Србију. Многи су погинули, многе сам нашао, а о Енису ни трага – прича бивши војник.
Он је нагласио да је контактирао са људима из Војске Србије, Ениса налазе у списковима, али никако да нађу неке податке о њему.
– Желео бих да сазнам само да ли је жив, а ако жели и да се чујемо. Да га питам има ли породицу, где је данас и шта се десило након оног кобног дана. Ако чита ово, нека ми се јави обавезно – истиче Дарко и додаје да је и он, као и многи његови саборци и грађани, тешко поднео рат у Југославији 1999. године.
Уколико неко има било какве податке о војнику са Морине Енису Суљевићу, може да се јави редакцији „Блица“ на имејил редакција_блиц@рингиер.рс, са назнаком „Информација о Енису Суљевићу“ како би помогли да се ратни другови нађу.