Јанко Катић (177? – 1806) је био војвода и један од организатора Првог српског устанка
Јанко Катић је рођен у Рогачи поред Космаја и кнез Туријске кнежевине. У устанку је учествовао од првих дана и био је један од најхрабријих војвода. Мемоаристи кажу да је био један од највећих јунака свога времена и да је био веома речит и паметан, један од ретких писмених устаника и војвода. Истицао се као преговарач (перфектно је говорио турски језик) и био је један од најбољих говорника.Погинуо је уочи Мишарске битке, недалеко од Шапца, у селу Крнић. Из његове породице потиче и још неколико устаничких првака.
У Музеју Првог српског устанка, у Орашцу код Аранђеловца, изложено је Јанково сачувано оружје као што су јатаган белосапац и пиштољ кремењак. Јанку Катићу је 2004. године подигнут бронзани споменик у Рогачи, рад вајара Миланка Мандића. Споменик је висине 2,4 метара. У центру села Крнић постављен је споменик Јанку Катићу 1954. године, на 150 година од почетка Првог српског устанка.
Српска Историја
Реч две о односу Јанка Kатића према врховном вођи Првог српског устанка, Kарађорђу, у чијој се близини готово увијек налазио. Он је поштовао и волио Kарађорђа, али је као разборит човек тежио да се у устаничкој Србији успостави правична власт, односно једно врховно управно и законодавно тело које би надзирало рад свих старешина па и самога Kарађорђа. Такво тело требао је да буде Правитељствујушчи совјет, основан 1805, чији је члан постао и Kатић. Ту се он нашао на истој линији са оним војводама које су такође тежиле за ограничавањем Kарађорђеве власти (у то прво време нарочито Јаков Ненадовић). Ипак, као разуман човек, Kатић није никада доводио Kарађорђеву руководећу улогу у питање, мада је био човек из далеко угледније куће него Kарађорђе, управо из кнежевске куће, за разлику од Kарађорђа, хајдучког сина и самог хајдука. Kатић је врло добро уочио све Kарађорђеве мане, али је исто тако познавао и његове врлине. Углавном, он је сматрао да ће Совјет уредити односе у Србији на опште задовољство. Ипак, није све ишло тако глатко. На једној сједници Совјета у Смедереву крајем 1805. године, на којој је требало уредити односе у земљи, Kарађорђу се учини као да Совјет жели да му отме врховну власт из руку. Плаховит, прек и самовољан, изиђе напоље из куће гђе је Совјет заседао, позове своје момке – а имао их је више него све остале војводе заједно – опколи кућу у којој је Совјет засједао, и упавши унутра повиче на совјетнике: „Напоље, курве, по души вас! Ласно је у врућој соби уређивати и заповедати! Него да вас видим сутра кад Турци ударе!“ Нико од совјетника и присутних старјешина није смио ни речи прозборити, осим управо Јанка Kатића, који Kарађорђу упути ове благе, помирљиве и разумне речи: „Шта је теби, Ђорђе? Ниси полудео! Ходи унутра па ћемо све братски решити!“