Београд – Јавно предузеће „Железнице Србије“, према проценама добро упућених у овај проблем, биће на губитку преко 300 милиона евра због измештања саобраћаја које мора да уследи због градње Вучићевих мегаломанских чардака по имену „Београд на води“. Пред „Железницама“ се налазе и трошкови измештање саобраћаја и постављање нове инфраструктуре.
На питање колико је припрема за изградњу „Београда на води“ до сада коштала „Железнице Србије“, а колико ће тек коштати, јавност ни до данас није добила одговор. Чињеница да „Железнице Србије“ још увек користе 95 одсто земљишта на коме је предвиђена изградња „Београда на води“, јасно говори ко је прва жртва овог сулудог пројекта. Истина је да је ЈП „Железнице Србије“ постало велики „губиташ“, али његова имовина тешка барем две и по милијарде евра.
Јавно предузеће „Железнице Србије“, након комадања на више делова по идеји Међународног монетарног фонда (подељено је на три предузећа: „Србија карго“ – за превоз робе, „Србија воз“ – за превоз путника и „Инфраструктура“), остало је у међувремену и без већег дела своје имовине, сталним черупањем за рачун разних „реформи“ иза којих се увек крила пљачка владајућег режима. Кад је 27. септембра 2015. године, положен камен темељац за изградњу криминалног пројекта „Београд на води“, већ унапред је било јасно да ће „Железнице Србије“ прве пострадати, и то не само у делу где је планирана реализација овог сулудог наума.
Непуних годину дана касније, кад је већ било видљиво да ће остати без икакве надокнаде за земљиште које је отето за рачун арапске компаније „Еагле Хиллс“, ЈП „Железнице Србије“ расписало је тендер за процену фер вредности својих некретнина. Међутим, неколико месеци пре тога, донета је одлука о обустави поступка јер није добијена ниједна задовољавајућа понуда. На конкурс су се јавила две фирме, Адвентис Реал Естате Манагемент и Цоресиде д.о.о, чије су понуде одбачене између осталог и зато што превазилазе предвиђени буџет за овај посао. Идеја оних који су хтели да заштите имовину „Железница“ била је исправна, али Вучићев режим подметнуо им је два прескупа проценитеља, како до тог посла не би уопште ни дошло.
На списку за продају нашло се 286 непокретности, између осталог локали, магацини, продавнице, објекти управних зграда, хотели, објекти у више градова широм Србије (у Београду, Нишу, Лесковцу, Бору, Зајечару, Бањи Ковиљачи, Врањској Бањи, Сремској Митровици, Руми, Краљеву, Лапову, Врњачкој Бањи, Новом Саду, Суботици, Сомбору, Зрењанину, Чачку…)
Међу атрактивнијим непокретностима у главном граду нашли су се хотел „Београд“ у Немањиној (касније враћен старим власницима, па преко жалбеног поступка поново постављен на место „ни на небу ни на земљи“), локали у Цвијићевој, Крунској, Његошевој, као и хотел „Железничар“ у Врањској Бањи, који се налази поред самог изворишта лековите воде и располаже са 120 лежајева и за који је била заинтересована кинеска фирма Бетец Ресоурцес. На списку за процену вредности налазила се и вила „Милинка“ и хотел у Бањи Ковиљачи, али и један фудбалски стадион са пратећим објектима у Зрењанину. Наравно, и још много друге непокретне имовине.
Био је то први пут пут од када постоје „Железнице Србије“ као јавно предузеће да је његова имовина пописана. Попис је био неопходан да би могао да се обави деобни биланс и да би три новоосноване фирме почеле да функционишу као посебна правна лица. И ту је Вучић покушао да што лакше обави посао, али није све ишло како је планирао…
Испоставило се да је у питању књиговодствена вредност од 16 милијарди динара, али тржишна вредност (која је знатно већа) никад није сасвим утврђена. Три члана Централне пописне комисије били су оптужени за подметање „фингираних“ извештаја о вредности имовине (сматра се да „Железнице Србије“ и данас вреде око две и по милијарде евра!), те да су наводно „заборавили“ да попишу вагоне, локомотиве, колосеке…У пријави против пописивача писало је да су покушали да обману Одбор директора „Железница Србије“ достављањем нетачног и неисправног пописа, и то мимо знања тадашњег председника Централне пописне комисије (ЦПК) Горана Радића, који је због свега тога одбио да потпише такав извештај.
Наиме, Радић је обавестио Одбор директора да су листе за станове попуњаване хемијском оловком и да их нису потписали пописивачи, да нису добијени пописи свих 16 пописних комисија, као и да су се поједини пописивачи жалили да су им руководиоци претили да овере старе пописне листе. Вучићева „екипа“ увелико је била умешана у овај хаос и дословно командовала развојем догађаја. Страдали су њихови противници.
Но, истина је као и увек негде на пола пута, па се испоставило да је и Вучићу и његовим плановима са „Београдом на води“ (али и бројним другим „инвестицијама“ које су наумили да реализују он и његови преваранти), једна од главних сметњи била управо имовина ЈП „Железнице Србије“. Углавном се то тицало железничког земљишта на изградњи путних коридора 10 и 11 (како онда тако и данас), па су пале разне „конверзије“ и сличне административне отимачине.
Као што је познато, железничка инфраструктура, њена имовина, увек је представљала „породично благо“, дакле, оно што нико не сме да отуђи ни у случају највећих несрећа. Она је била доказ да држава постоји, да је присутна и кад све друго пропада. На ту светињу је ударила напредњачка мафија, па се оно што је остало од „Железница Србије“ данас више и не може пописати, јер је отето, распарчано, продато, уништено или поклоњено.
У случају отимачине железничке имовине на делу савског приобаља у Београду, које је наводно дато у концесију арапској компанији из Емирата, испоставило се да је Вучић дословно поклонио на 99 година најскупље градско грађевинско земљиште на Балкану. Наиме, према његовој „непосредној погодби“, такозвани арапски партнер нема никаквих финансијских обавеза према Београду и Србији осим чисте експлоатације најдужег и најлепшег савског приобаља. Упркос томе што је Србија уложила близу милијарду евра само у виду земљишта и инфраструктуре, она нема никакво право одлучивања о овом пројекту. Наиме, како је компаније из Емирата већински власник, она једина одлучује о свему.
Наравно, у овој дрској, криминалној отимачини, „Железницама Србије“ није припало ништа! Рушење железничког прилаза центру Београда и свега што је „Железницама“ икада припадало на овом потезу, укључујући и централну железничку станицу (која ће бити претворена у музеј), наставило се пуном жестином. ЈП „Железнице Србије“ од тога нису нити ће добити ниједан једини евро или долар. И ту је почетак или крај сваке даље расправе око тога како су и зашто опљачкане и понижене „Железнице Србије“.
Такође и широм унутрашњости Србије, растурање имовине ЈП „Железнице Србије“ у последњих неколико година добило је садистичке димензије. Тако је, на пример, већ поменути хотел „Железничар““ у Врњачкој Бањи, који се налази у најбољој зони овог туристичког места, радио до маја месеца 2015. године у оквиру предузећа за Железничко угоститељство и туризам „Желтурист“ доо Београд, а потом је претворен у мрачну олупину о којој нико не брине. Приче о кинеском инвеститору који ће га купити, биле су обична лаж изашла из Вучићевог кабинета.
Узгред, треба подсетити да је реч о легату краља Александра Карађорђевића поклоњеног железничарима за одмор и рекреацију, који се налази под статусом културно историјских објеката под заштитом државе. Хотел је у најкраћем могућем року од његовог затварање (01.05.2015. године), детаљно опљачкан и уништен до те мере да су остали само поломљени инвентари из соба и осталих делова хотела који нису успели лопови да изнесу а наркомани који су се у међувремену „уселили“ од хотела претворили у свој наркомански тамни вилајет.
„Желтурист“, некадашња „ћерка“ фирма ЈП „Железнице Србије“, чији је оснивач Влада Србије, пропала је, а радници су најурени уз бедну отпремнину са неисплаћених 17 плата за период од новембра месеца 2013. године закључно са мартом 2015. године. Радници су тужили „Желтурист“ и сви су до последњег добили судске правоснажне пресуде, које још увек већина њих не могу да наплате, док су неки који су ближи власти то учинили. Нису боље прошли ни радници осталих припадајућих предузећа.
Не тако давно, 2014. године, Александар Вучић је нудио двојици тајкуна (Миодрагу Костићу и Милану Беку) да „преузму“ ЈП „Железнице Србије“, да га искомадају и приватизују. На ово су реаговали највећи повериоци српског спољног дуга (Светска банка, ММФ, ЕБРД), па су „Железнице“, уместо у руке крупних тајкуна, пале у руке Вучићевих мајстора за пљачку државне имовине.
Кад му је предочено да ће се железничка инфраструктура у Србији наћи међу 100 стратешки најважнијих пројеката, за које би у наредних седам година Србија требало да утроши 200 милиона евра из претприступних ИПА фондова ЕУ, ни Костић ни Беко нити било ко други није више није могао да приђе пословима око ЈП „Железнице Србије“. Све је пало у руке Вучићевог клана. А, како сада изгледа, мало шта ће на шинама и праговима остати након њега.
Такозвана „фрагментација“ железничког система, јавно-приватна партнерства, потпуна приватизација његових одређених делова и скоро уништена железничка мрежа, директан су пут у уништавање „Железница“. Прича о наводном повећању конкурентности ове компаније није ништа друго него пад у Вучићево криминално блато, не само оно пред Саве и „Београда на води“, него и уздуж и попреко железничке мреже у Србији. Немачке железнице, које Вучић помиње као узор, имају само на споредним колосецима брзину изнад 160 километара на сат (на главним и дупло више). Истина, поређење са српским железницама је неумесно, али, томе је озбиљно допринела и његова идеја о „реформи“ и подели железничких предузећа. Укратко, слика и прилика Вођине политике: један корак напред, па три назад!
Тешке паре у тешким возилима
Група радника „Инфраструктуре железнице Србије“, обратила се редакцији Магазина Таблоид поводом криминалних радњи приликом спровођења јавних набавки у поменутом предузећу и у краћем писму са приложеном документацијом које у целости објављујемо, изнела чињенице како руководство поменутог друштва намешта тендере за одређену провизију од добављача.
…..
Руководство „Инфраструктуре железнице Србије“ на челу са генералним директором Мирољубом Јевтићем, је недавно набавило 20 путничких возила марке ФИАТ 500 Л, већи део возила је додељен директорима у управној згради, док је мањи део послат на терен за рад стручних служби. Интересантно је то што се промовишу мере штедње како у држави тако и у јавним предузећима за функционере морају се набављати нови аутомобили при том намештајући тендере. Напомињем да је из „Инфраструктуре железнице Србије“ прошле године на улицу најурено око 1.600 радника. Технички услови у конкурсној документацији су били такви да их може испунити само један понуђач „Ауто кућа Коле“ из Земуна.
У прилогу је Конкурсна документација Инфраструктуре од 15.11.2017. год. и на 4 страни можете видети техничке услове који су „цртани“ за наведеног понуђача, као и Одлука о додели уговора. Занимљиво је и то што је Мирољуб Јевтић, док је био на челу „Србија Карга“, такође набављао возила, у два наврата, и гле случајности, опет исти технички услови и исти добављач „Ауто кућа Коле“. У прилогу су Конкурсне документације и Одлуке о закљученим уговорима.
– Србија Карго-Конкурсна документација од 01.11.2016. год технички услови су на страни 5, као и Одлука о закљученом уговору са „Ауто кућом Коле“.
– Србија Карго-Конкурсна документација од 06.03.2017. год технички услови су на страни 5, као и Одлука о додели уговора са „Ауто кућом Коле“. Остаје питање докле ће се толерисати криминалне радње појединаца на челу са Мирољубом Јевтићем, и када ће се надлежни органи позабавити „мућкама“ у Железницама и да ли Јевтић ужива заштиту одређених политичких партија. Намера нам је да овим путем о свему обавестимо најширу јавност у Србији.
Спавање и зарачунавање
Са препоруком тате, познатог активисте СНС-а и одборником у Гроцкој, као и ондашњег директора ЈП „Железнице Србије“ Драгољуба Симоновића (јавно се хвали намештањем тендера за асфалтирање), Горан Лугоњић, без искуства и школе долази за директора хотела ,,Београд“ који је тада пословао у саставу ,,Желтуриста“. На мала врата, опет са препоруком путара Симоновића и одлуком Скупштине акционара, аванзује у генералног директора „Желтуриста“.
По преузимању власти, експедитивно, затвара угоститељске објекте. Од око 700 запослених, кроз програме решавања вишка, а методом застрашивања стечајем, остало је око стотинак радника. Ни то није доста, треба отерати још пола, али жилави запослени неће милом да оду и онда морају силом. Лугоњић одлучује да од 7. фебруара 2018. почне са отпуштањем 58 запослених као технолошким вишком, без критеријума, без закона, већ својевољно. Месец и по дана пре тога, њему је истекао мандат, али он није „вишак“, већ би да буде доживотни, као Тито.
Он и његов пријатељ Горан Чубрило, звани ,,Професор“, лепо су организовали живот. Прогласе, па уз помоћ корумпиране судије Привредног суда, отегну пред-стечај целе три године. Иначе, по закону пред-стечај траје 30 дана. Лугоњић ништа не ради, месечна плата му је око 100.000 динара. Сваког месеца на такозвани заштићени рачун, стижу милиони из сва четири железничка предузећа, а за пружање услуга смештаја. Нико не пита шта ради са тим парама…
Чубрило има своју малу фирму, ,,Фортнеxт“доо, па с времена на време „Желтуристу“ испостави фактуру за израду Унапред припремљеног плана реорганизације (УППР), процену капитала, надзор и још по нешто. ,,Фортнеxт“ је, иначе, регистрован за услуге припремања и послуживања пића?!? Директна конкуренција ,,Желтуристу“, који поред основне делатности у свом поседу има и постројење мини пиваре. Ту је и ,,Професорова“ пријатељска фирма ,,Нордмед“ доо, услуге консалтинга у разним областима, а има представништво и у Копру.
И тако три године се пише УППР, написаше шест и сви буду одбачени. Али, мора да се плати. То је озбиљан посао. Чубрило је, иначе, познат по учешћу у покушају ,,успешне“ приватизацији ,,Азотаре“ Панчево,.
Остало је сада око 40 немих сарадника, све најужа родбина, кумови и пријатељи по синдикалном удруживању породице Петровић. Породице врло блиске Горану и Горану. Екипа подобна за шверц опијатима, имигрантима и цигаретама све под строгим надзором контролора за праћење промета и председника ,,пријатељског“ синдиката Славише Стефановића. Младог и амбициозног али, на жалост, са забраном уласка у земље ЕУ. А директор „Србија Воза“ ад, Југослав Јовић, иако има сазнања о свему, понаша се као Здравко Чолић у реклами за пиво… „ништа ја ту не би’ диро“.
Секција ,КСР – „Кола за спавање и ручавање“, тачно 70 година обавља послове пружања услуга у вагон ресторанима, бифе колима, спаваћим и кушет колима на југословенским и српским железницама. У Србији за те послове, тренутно, нема праве конкуренције. У Лугоњићевом мандату појављују се фирме њему блиске, а које имају намеру да раде те послове. У сарадњи са Јовићем, у јулу 2017, уместо „Желтуристу“ односно ,,КСР“-у, посао се препушта приватној фирми ,,А1 & Тео Цорпоратион“, чији је власник Ратко Јовић. Фирма има целог једмог запосленог и традицију од неколико месеци постојања.
Југослав Јовић у медијима износи све пословне и финансијске предности новог пословног подухвата. Већ у септембру 2017. од Ратка Јовића ни трага ни гласа, а јуре га и порезници Савског Венца. Тренутно послове обавља ноћни клуб „Стефан Браун“ преко новоотворене експозитуре. Конобари ове дискотеке послужују у возовима. Ти вагон ресторани и спаваћа кола су баш интересантна прича у последње три године.
У ,,Желтуристу“ никад горе, а то и сам директор у званичном документу каже: „Друштво је у блокади са прекидима, дужи временски период. Последњи циклус блокаде, са прекидима тј. у дисконтинуитету траје од 2013.године до дана израде овог извештаја (2017.). Што се тиче структуре блокаде најзначајнији поверилац је Пореска управа, чији је укупни износ потраживања на крају 2016.године износио 597.876.000,00 динара. Наведени износ се највећим делом односи на обавезе за порезе и доприносе по основу зарада из ранијег периода.“
Иначе, сви порези по основу зарада су до 2011. године били уредно пријављени и измирени.
Лугоњић сам доноси, усваја и потписује завршни рачун, који је при томе још показатељ позитивног пословања?!? Нема ко то да потврди, јер је Скупштину убедио да у пред-стечају није надлежна. Кријући се иза значке СНС – а и тргујући утицајем (тврдњама да Александар Вучић, лично, стоји иза њега) спроводи све сумњиве радње везане за „Желтурист“. Врата железнице су му била широм отворена и из канцеларије директора Јовића није избивао. Разлог је само њима познат.
Никола Влаховић / Магазин Таблоид