Време када је уметност била начин живота

Бе­о­град у вре­ме но­вог му­зич­ког та­ла­са, ка­да ни­је би­ло шо­пинг мо­ло­ва, ба­ха­тих во­за­ча, де­во­ја­ка са ла­жним гру­ди­ма, на­бил­до­ва­них му­шка­ра­ца у уским ма­ји­ца­ма, кли­на­ца ко­ји се кр­сте у пре­во­зу и ни­ка­да не усту­па­ју ме­сто ста­ри­јим осо­ба­ма, мо­бил­них те­ле­фо­на и дру­штве­них мре­жа, ове­ко­ве­чен је на ана­лог­ним фо­то­гра­фи­ја­ма Зо­ра­на Ву­јо­ви­ћа Ву­је, ко­ји је овим ре­чи­ма до­ча­рао су­прот­ност те епо­хе у од­но­су на на­шу си­ву сва­ко­дне­ви­цу.

Ове фо­то­гра­фи­је, као све­до­чан­ства о осам­де­се­тим го­ди­на­ма 20. ве­ка, ка­да су умет­ност и му­зи­ка би­ли на­чин жи­во­та, ка­да је од­ла­зак у Ки­но­те­ку из­јед­на­ча­ван са од­ла­ском у шко­лу и ка­да се сва­ко бо­рио за соп­стве­ни имиџ, на­ла­зе се са­бра­не у књи­зи „Де­ца сре­бр­не емул­зи­је” (из­да­ње „Слу­жбе­ног гла­сни­ка”). Ву­ји­на се­ћа­ња при­ре­дио је Пе­тар Јон­чић, уз тек­сто­ве Зо­ра­на Ко­сти­ћа Ца­не­та, Бран­ка Ро­си­ћа, Го­ри­це Не­шо­вић, Ђи­ле­та Мар­ко­ви­ћа, Уро­ша Ђу­ри­ћа, пе­сму Ми­ле­не Мар­ко­вић…

За­хва­љу­ју­ћи то­ме што је Ву­јо­вић сву­да са со­бом но­сио фо­то-апа­рат и ви­део-ка­ме­ру, а чу­вао је не­га­ти­ве, ово из­да­ње са­др­жи фо­то­гра­фи­је „Пар­ти­бреј­кер­са”, ЕКВ-а, „Елек­трич­ног ор­га­зма”, „Ха­у­сто­ра”, „Азре”, „Фи­гу­ра”, Ни­ка Кеј­ва…, али и чу­ве­них град­ских „фа­ца” као што су би­ли Со­ња Са­вић, Дра­ган Лу­бар­да, Пе­ра Ло­жач, Ђо­ле Трип, Алек­сан­дра Илић Аки, Са­тан Па­нон­ски, Џо­ни Рац­ко­вић… Не­ке од фо­то­гра­фи­ја из књи­ге мо­гли смо да ви­ди­мо и у окви­ру из­ло­жбе у Га­ле­ри­ји „Про­зор”, од 10. до 23. апри­ла.

– Нај­ви­ше сам „фот­као” Ца­не­та и „Пар­ти­бреј­кер­се”. Нај­у­спе­ли­јим сма­трам се­ри­ју фо­то­гра­фи­ја ко­је сам ура­дио у пар­ку Ма­њеж, где смо фин­ги­ра­ли бокс-меч. Али нај­за­до­вољ­ни­ји сам се­ри­јом фо­то­гра­фи­ја на ко­ји­ма је Би­ља­на Три­фу­но­вић Без­и­де­ја. Ње­на тран­сфор­ма­ци­ја је би­ла не­што не­по­но­вљи­во – ис­ти­че на по­чет­ку Ву­јо­вић.

Алек­сан­дра Илић Аки, чу­ве­на бе­о­град­ска де­вој­ка ко­ја је пра­ви­ла кућ­не жур­ке, Фла­вио Ри­го­нат ко­ји је при­гр­лио не­ке лут­ке по­ре­ђа­не ка ка­у­чу, Са­ша Мар­ко­вић Ми­кроб, ко­ји спа­ва усред ве­ли­ке бу­ке…све фо­то­гра­фи­је де­лу­ју спон­та­но, ме­ђу­тим, оне кри­ју сво­је­вр­сни кон­цепт жи­вље­ња, од­ре­ђе­но ви­ђе­ње све­та. На­ша два са­го­вор­ни­ка Зо­ран Ву­јо­вић и Пе­тар Јон­чић има­ју од­го­во­ре на то „кон­цеп­ту­ал­но” пи­та­ње.

– По­сто­јао је је­дан кон­цепт у ко­јем су се љу­ди так­ми­чи­ли у зна­њу. То ни­је би­ло оно школ­ско зна­ње, већ зна­ње о оно­ме што се де­ша­ва на За­па­ду. Ни­је то ро­ман­тич­ни мит. Ни­је то при­ча о Тр­сту и шо­пин­зи­ма. То је при­ча да чим не­ки ве­ли­ки бенд об­ја­ви не­што у Ен­гле­ској, ти то бр­зо са­знаш и кре­неш да се хва­лиш око­ло. То је оно ка­да пр­ви до­би­јеш не­ки филм на пи­рат­ској ВХС ко­пи­ји. А да не го­во­рим о то­ме ако си на­ба­вио не­ки му­зич­ки ал­бум или га сни­мио на ка­се­ти пр­ви у гра­ду. Та­ко си по­ста­јао по­знат у дру­штву. Е сад, ако се још ба­виш не­ким кре­а­тив­ним по­слом, то још ви­ше по­ја­ча­ва твој углед. Све је по­че­ло са уто­пиј­ском иде­јом да се у Бе­о­гра­ду, на свим ме­сти­ма, по­чет­ком осам­де­се­тих де­ша­ва­ло не­што но­во. Ба­рем смо ми та­да та­ко ми­сли­ли – ка­же Зо­ран Ву­јо­вић, док Пе­тар Јон­чић по­твр­ђу­је ово ми­шље­ње ре­чи­ма да Ву­ји­не фо­то­гра­фи­је у књи­зи по­ка­зу­ју на ко­ји на­чин вре­ме ства­ра умет­нич­ки кон­цепт.

– Оне су да­нас вр­ло слич­не фи­ло­зо­фи­ји сел­фи­ја ко­ја је узе­ла ма­ха. Раз­ли­ка је са­мо у то­ме што су то он­да би­ли ана­лог­ни апа­ра­ти, филм се раз­ви­јао, а фо­то­гра­фи­је ра­ди­ле у кућ­ним ла­бо­ра­то­ри­ја­ма. Ни­су мо­гле да пло­ве ин­тер­не­том, али су си­гур­но до­при­не­ле то­ме да љу­ди тог вре­ме­на по­ста­ну по­зна­ти, јер су веч­но за­бе­ле­же­ни на фил­му. Ва­жно је на­по­ме­ну­ти и то да се са да­на­шње дис­тан­це ја­сно мо­же ви­де­ти ко је био ур­ба­на фа­ца, а ко ла­жни умет­ник. Та­ко­ђе се мо­же ви­де­ти ко је био „при­ле­пак” оним ве­ли­ким кре­а­то­ри­ма тог вре­ме­на и зна­чај­ним му­зи­ча­ри­ма. Мо­же да се уви­ди раз­ли­ка из­ме­ђу оства­ре­них и нео­ства­ре­них. Ко су за­и­ста град­ске фа­це, а ко је уми­слио да је град­ска фа­ца. Зо­ра­но­ве фо­то­гра­фи­је при­ка­зу­ју и јед­не и дру­ге. За­то је чи­тав ње­гов фо­то-рад зна­ча­јан. Он је фе­но­ме­но­ло­шки и со­ци­о­ло­шки ва­жан исто оно­ли­ко ко­ли­ко је и ве­ли­ки до­ку­мент – сма­тра Јон­чић.

Ву­ји­ни ра­до­ви са свир­ки у Ака­де­ми­ји или у СКЦ-у има­ју ва­жно ме­сто у књи­зи, а он се се­ћа да је СКЦ та­да­шњим ге­не­ра­ци­ја­ма био храм умет­но­сти, ве­ли­ко осло­бо­ђе­ње, да је Ака­де­ми­ја има­ла исти ста­тус „не­за­ви­сне др­жа­ве” и да је би­ла бли­ска За­па­ду. Ту је ства­ра­на но­ва кул­ту­ра за­ба­вља­ња, где су кон­цер­ти би­ли је­дин­стве­ни, а би­не од­мах уз пу­бли­ку.

За оне не­што мла­ђе, што за­па­жа Јон­чић, ући на Ака­де­ми­ју, у то вре­ме, би­ло је као по­се­та Лон­до­ну на не­ко­ли­ко са­ти.

– Ако би­сте као сред­њо­шко­лац ушли на Ака­де­ми­ју, а то сте мо­гли са­мо ако вас уве­де не­ка де­вој­ка, би­ли би­сте по­зна­ти у шко­ли, и ту „жва­ку” би­сте ко­ри­сти­ли у сва­ко­днев­ном слен­гу. Али ако би се баш то ве­че по­ја­вио Ца­не, сви би по­ка­зи­ва­ли у ње­го­вом прав­цу. А он­да у шко­ли, као она­ко слу­чај­но, по­ме­не­те да сте си­ноћ би­ли на „Ака­де­ми­ји” и ви­де­ли Ца­не­та… – под­се­ћа се Јон­чић.

На фотoграфијама мо­же да се за­па­зи став, али и фо­ли­ра­ње или све то за­јед­но. По­се­бан став о ова­квом по­на­ша­њу има­ју на­ши са­го­вор­ни­ци.

– Да­нас не по­сто­ји фо­ли­ра­ње. Жи­вот је праг­ма­ти­чан и ре­а­лан. Ми­сли се са­мо на „ло­ву”. На­ма „ло­ва” ни­је би­ла глав­на ствар у жи­во­ту. Хај­де да ви­дим да не­ко од да­на­шњих кли­на­ца пу­ту­је по Евро­пи ауто-сто­пом. Ни­смо би­ли за­до­је­ни по­ли­ти­ком. На жур­ка­ма је би­ло „блам” да го­во­ри­те о та­кви­ма ства­ри­ма – сма­тра Ву­ја, док Јон­чић до­да­је да је јед­на од нај­ве­ћих ма­на он­да­шњег „фо­ли­ра­ња” би­ло ла­га­ње, због то­га што ин­фор­ма­ци­је та­да ни­су мо­гле ла­ко да бу­ду про­ве­ре­не на Гу­глу као да­нас, па је „сва­ко се­бе ди­зао у не­бе­са”.

Од­ре­ђе­ни број фо­то­гра­фи­ја у књи­зи при­ка­зу­је об­на­же­не де­вој­ке, за ко­је Ву­ја ка­же да су би­ле сло­бод­не и да су во­ле­ле да по­зи­ра­ју и на­ге.

– Има та до­бра при­ча ко­ју је Ву­ја за­бо­ра­вио да спо­ме­не. Ка­да би ти ак­то­ви де­во­ја­ка би­ли при­ка­за­ни на не­кој из­ло­жби, увек би до­ла­зи­ли или њи­хо­ва бра­ћа или мом­ци да пре­те. Би­ло је ту сва­че­га. Ето, баш не­дав­но, ка­да смо са књи­гом го­сто­ва­ли у Љу­бља­ни на „Ан­ти­фа­ши­стич­ком фе­сти­ва­лу”, Феј­сбук им је за­тво­рио стра­ну, јер су за на­ја­ву про­мо­ци­је ста­ви­ли не­ко­ли­ко Ву­ји­них акт фо­то­гра­фи­ја. Да­нас ни ти са Феј­сбу­ка не раз­ли­ку­ју умет­нич­ки акт од пор­но­гра­фи­је – ми­шље­ња је Јон­чић.

На­ши са­го­вор­ни­ци има­ју по­се­бан од­нос пре­ма ана­лог­ној фо­то­гра­фи­ји, и он је не­из­бе­жно фор­ми­ран у од­но­су на ди­ги­тал­ну, од ко­је да­нас, ка­ко ка­жу, мно­ги пра­ве ве­ли­ку му­дрост, што она ни­је… Ву­јо­вић ис­ти­че да у оно вре­ме ни­је би­ло „кли­ко­ма­ни­је”, да је умет­ник пра­вио фо­то­гра­фи­ју у гла­ви, за­то што ни­је по­сто­јао екран на ко­ме мо­же да се про­ве­ри ком­по­зи­ци­ја, као ни оста­ли па­ра­ме­три.

Мно­ги од град­ских ли­ко­ва иш­че­зли су као зве­зде па­да­ли­це, а да­нас ви­ше не­ма ни чу­ве­них кућ­них жур­ки. Ву­јо­вић ка­же да је то за­то што љу­ди не же­ле да кре­че стан по­сле ту­лу­ма, а Јон­чић сма­тра да је то од­у­ми­ра­ње до­шло са тран­зи­ци­јом, док је ко­на­чан уда­рац сти­гао са „но­вом ге­не­ра­ци­јом кли­на­ца” ко­ји ка­да да­нас на­пра­ве кућ­ну жур­ку, пу­шта­ју на­род­ња­ке и уз њих пе­ва­ју до зо­ре, као да су на кон­цер­ту.