Живана ,,Жанка’’ Стокић (1887 – 1947), била је једна од највећих српских глумица икада. Животни пут славне уметнице био је далеко више посут трњем него звездама, а њена судбина незаслужено трагична.
Рођена у околини Великог Градишта, без оца је остала веома рано, да би већ са 14 година била удата за човека са којим, још увек дете, није била срећна. Побегавши од њега, нашла је уточиште у једној путујућој глумачкој трупи, у којој је шивење и прање веша било њен посао. Записано је да је први пут муж ,,вратио’’ батинама, да би је други пут у заштиту узео тада популарни глумац Аца Гавриловић, који је касније постао њена велика љубав и ,,улазница’’ у чаробни свет глуме који ће од Жанке начинити једну од највећих глумица свих времена.
Мало је познато да је велики Бранислав Нушић многа своја дела писао управо за њу, док је и она сама највећу славу досегла играјући у представама које је писао чувени Бен Акиба. Жанка је била његова муза, а чувена је његова порука поводом 100. извођења ,,Госпође министарке’’: ,,Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете, Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, увек министарка’’.
Жанку Стокић, кроз живот су пратили и велики здравствени проблеми. Тежак дијабетичар од ране младости, приморана на редовно примање инсулина, почетком ИИ светског рата, у општој несташици лекова и немаштини, остаје без преко потребног медикамента. Немајући други извор зараде, прихвата учешће у естрадним позориштима ,,Весељаци’’ и ,,Централа за хумор’’, као и забавном радијском програму ,,Шарено поподне’’, на Радио Београду који је тада био под немачком контролом. Kомунистичке власти су, након рата, тумачећи овај потез као колаборацију, без права на браниоца осудили Жанку на 8 година губитка части и свих грађанских права, ,,омогућивши’’ јој друштвено-корисни рад – да чисти улице и живи од милостиње. Дојучерашња алфа и омега београдске чаршије, понижена је до бесмисла.
Повукла се у своју кућу у Топчидеру, где је са верном служавком Магдом живела од помоћи малобројних преосталих пријатеља. Године 1947. помилована је, а одлуком Агитпропа ЦK KПЈ Бојан Ступица добио је дозволу да је ангажује у новооснованом Југословенском драмском позоришту. Три дана касније, емотивно и болешћу изнурена Жанка, преминула је не дочекавши да још једном стане на позоришне даске.
Сахрањена је на топчидерском гробљу, а споменик јој је подигла – служавка, уз посвету: ,,Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда’’.
Тек 2009. године, Жанка Стокић је, на иницијативу пожаревачке Лиге за заштиту приватне својине и људских права, којој се придружило и Народно позориште из Београда, политички и правно рехабилитована.
Име Жанке Стокић данас носи престижна позоришна награда, као и улице београдским насељима Сењак и Сурчин, затим улице у Нишу, Kрагујевцу, Пожаревцу и селу Раброво.
Српска историја