У правој поезији живи предање. (Сезан је рекао: у уметности чак и њена револуција, у њој, служи само томе да спаси, обнови и освежи традицију!). Кад низ поетских дела говоре из истог предања (што их све сврстава у исту националну поезију), онда је довољно једно дело, па да Вас она подсети на сва остала и сва их дозове. У дубини својој дела једне националне књижевности се не разликују, мада тај ,,исти тон“ (исту поруку) може човек да разабере само слухом и осећањем (не мишљењем и поимањем, тражењем заједничког именитеља који би био и садржитељ). Порука Завета је иста: од песме Пропаст царства српскога до Његошеве трилогије (Луча Микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали). Онда је наишао период неког чудног осећања сигурности у којем, као у некој навици или плитком оптимизму, нисмо били ни свесни да се та порука Завета више не чује. Нису је чули чак ни такви песници као Црњански, Растко Петровић, у време кад је, заједно са Чајкановићем наша књижевност Заветом сматрала и називала метафизички култ страсти и смрти, конструисани и учени универзитетски неопаганизам (у тзв. ,,Видовданском култу“ хероја, атентата, државних удара, устанака, рата са јачим, оног што и сам Ђаво из Тестамента описује као нашу лудост).
Први је у нашој поезији (прозној) осетио Иво Андрић тај култ: као изопачену осећајност људи који живе у Проклетој авлији, где се верује у немогуће и не види оно што боде очи. Тамни вилајет. ,,Свијет је овај тиран тиранину“. ,,У ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови“. И тек кад смо овај други рат могли да сагледамо – не под утиском силине и страхоте доживљаја у којима нема и не може бити места за сабраност и самоспознају, него тек у смирености успомена и сећања, дакле, са дистанције – оспособљени смо да чујемо и тихи (али упорни и као ритам песме ћука, стални) зов Завета: неки међу нама као песници (стиховни, драмски, прозни), а ми остали као читаоци. Мора се рећи: први је ту стваралачку смиреност и сабраност осетио Андрић: што је писао и то могао још за време рата, то сведочи само о његовој генијалности! Њему за дистанцију није било потребно време, јер велики песник живи ван времена. Но сада већ и ми можемо да чујемо поруку Завета. Покушаћу да је искажем:
Сам Ђаво може да вас наведе да – у историјским збивањима – будете фантасти, утописти, тобожњи донкихоти, лудаци који историју схватају као могућу промену самог битија, свега постојећег, промену у самој његовој суштини. Кад то покушате, нећете успети, а страдаћете узалуд. Немојте се чудити ако вас напусте чак и они који су вам се с почетка дивили: остаћете сами, јер ће сви они који су с почетка били с вама, брзо увидети да је сваки напор око промене самог битија огроман, а узалудан; а ако их подсећате на њихово првобитно савезништво, изазваћете само њихов гнев против вас; што дуже истрајавате на тој сатанској вери лажног Завета (у промену самог битија: у то да слабији може победити јачег, да је смисао рата и револуције световна правда, да је оружје световне правде и у рукама слабијег јаче од убилачког оружја неправде у рукама силног), бићете све ближи положају лудака кога сви желе да одстране из свог друштва! И не само да ћете остати сами међу људима и народима, него ћете остати и без Бога: ,,сиромашни, без надзиратеља“, ,,бачени на бурну брежину“, ,,бачени под облачну сферу“, питајући се где вам је завичај, јер га нећете препознати. Слушајте шта вам говори Проповједник (у старозаветној књизи Проповједниковој, говорећи не само Израиљу, него и вама): ,,Ничег новог под небеском капом! све што јест, било је већ; и све што ће бити, јест већ и сада!“. Јер нема промене самог битија. Јер промене које доживљавамо нису промене самог битија! Човеково зато није да мења битије, него да се – сагледавши истину битија (као коначности и завршености творевине, доказа о Савршеном Творцу!) – уздигне и преобрази у надбитије (у заједници духовној, мистеријској, литургијској, небеској, Словесној), па да тек онда, тек са те висине, саосећајући са Творцем, делује на битије: као чувар и пастир битија. Тек то је Завет. То је смисао и реалност заветне заједнице. Битије треба одобравати и славити (како га је одобрио и благословио и сам Творац): не због самог битија ни ради њега, него ради надбитија, уздизања надбитија у Завет и заветну заједницу Небеску! То уздизање је и једини могући смисао самог битија: иначе је (без уздизања, без завета) битије не само довољно само себи, него (у тој самодовољности) и узалудно, у самом себи бесмислено (апсурдно).
Тим Проповједниковим осећањем историје (као збивања самог битија) прилази историји српског новог века, још само Његош: последњи у низу (у заветном низу!) песника од времена Светога Саве и Доментијана до средине 19. столећа. Тим Проповједниковим, заветним осећањем историје (и битија) Његош се супротставља епском култу јунаштва (култу страсти, таштине) и превазилази га трагедијским осећањем историје и света. Но после Његоша надире у нашу књижевност свог снагом романтичарски, нововековни култ страсти који једнако погодује епском (јуначком, таштом) односу према историји као што својим високим тоновима заглушује и глас трагедијског осећања и тихи, готово нечујни, глас Завета. Епски тон, пренет у писану књижевност после Вука, постаје све више бахат и разметљив, тражећи одобравање и подршку од метафизичких заједница (па биле оне националистичке или класне, револуционарне): било је неприкладно (,,декадентски“, ,,непатриотски“, ,,неборбено“, ,,нејуначког времена“, ,,западњачка река“, ,,грађански“, ,,буржоаски“ итд.) супротставити се епском тону или га само не прихватити! Тај епски тон једнако је карактеристичан за крајњу десницу као и за крајњу левицу: обе су ,,тражиле Ђавола“ и припремале се да гурну овај свет у ,,нешто велико и крваво“! Растко Петровић дозива ,,словенског Перуна“, тражи од Срба да буду ,,Каљани“. То исто хоће и надреалисти. А Милош Црњански хоће по сваку цену да Његоша схвати као паганског епског поклоника култа страсти и смрти:
,,…Византијски анђели се паре над безбројним лешинама које су, не знам зашто, мртве…не могу да сагледам дно.
Али ми се чини да га ипак видим: кад бели Лазар бира између царства земаљског и небеског, и полази небу… то грозно море пролазног и бесмисленог клања… Његош је усамљен и сија на сунцу, над морем… Са њим смо изашли пред Бога, на рукама са убиством… Никакве везе то нема са хришћанством и препредено је хтети од Његоша правити свеца… Зашто је прогласио Петра I свецем?… итд“.
(Црњански, Размишљања о Његошу, Српска књижевна критика, књига 16, стр. 87-91, изд. МС, Нови Сад и Институт за књиж., Београд).
У томе епском тумачењу наше повести (које је племенско, недовољно да буде национално) слаже се наша нововековна књижевност и критика из свих ,,праваца“ нововековне мисли, те се тако Завет тумачи као епски (тј. племенски) култ смрти, сујете, јунаштва, надмоћи; тако се тумачи чак и само Небо: као да је Небо Косовског завета награда исламском шехиду (који је погинуо ,,за веру“, тј. за надмоћ метафизичке заједнице којој припада). Тако је нововековна мисао (у разним романтичарским, егзотичним, експресионистичким, надреалистичким итд. интонацијама) продрла на наше тло само да нас јаче прикује за племенске вредности и за турски период наше историје! Што смо се више удаљавали од Завета (националног Завета) – а европски нововековни метафизички утицаји су нас од њега само удаљавали – све је мање било могућности да се духовно узвисимо над тај турски (и епско-племенски, тј. ненационални) свет наше историје. Глас Проповједников – којим је Немања год. 1195. говорио Србима, свом ,,Новом Израиљу“ – није се могао чути (па, рецимо): од 1848. до 1948. године, чак ни онда кад је тим гласом говорио песник какав је Његош.
Зато је значајна појава Андрића: читаво столеће после Његоша, Андрић је први који нашој историји (битију, збивању битија) прилази са осећањем Проповједниковим: историја и битије као таштина, лишени сами собом смисла, ,,ташти“, тј. празни од смисла, апсурдни. Већ самим тим Проповједниковим осећањем историје, света и битија Андрић (макар и не хтео, макар и несвесно) указује на безгранична подручја поезије у самом надбитију!
Тако се после овог последњег рата порука Завета јавља дискретно и остаје присутна у свим значајнијим делима српске поезије (стиховне, драмске и прозне): као жива константа, као сама супстанција(!) српске књижевности и аутентично националне културе.
Жарко Видовић, ОГЛЕДИ О ДУХОВНОМ ИСКУСТВУ, (Четврти оглед, Знакови истине битија, Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.