Жарко Видовић: КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДА ЗЛАТНА

КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДА ЗЛАТНА: Ми смо ре­кли да су „Ча­сни крст“ и „Злат­на сло­бо­да“ сим­бо­ли ко­ји­ма је у на­род­ној песми предста­вљен (озна­чен) сам Хри­стос, или тач­ни­је: име Хри­сто­во, као Хри­сто­ви „на­дим­ци“, ако та­ко мо­же­мо ре­ћи. У Горском вијенцу Вој­во­да Ба­трић сво­ди хри­сти­јан­ство (Пра­во­сла­вље) на усва­ја­ње и по­што­ва­ње спо­ља­шњих зна­ко­ва, про­сто на је­зик ко­јим се спо­ра­зу­ме­ва­ју „при­ста­ли­це“ те ве­ре, без об­зи­ра на то шта за­пра­во у се­би (у „уну­тра­шњо­сти“, у Лу­чи, ег­зи­стен­ци­јал­но) осе­ћа при то­ме чо­век. Та­ко Вој­во­да Ба­трић пред­ла­же Тур­ци­ма да ће их сма­тра­ти бра­ћом тек ако у Цр­ној Го­ри не­ста­не дво­стру­ко­сти (тј. дви­ју ве­ра), ако при­ме ве­ру пра­де­дов­ску. А при­ми­ће је ако сру­ше му­нар и џа­ми­ју, ако сла­ве Бо­жић и (уочи Бо­жи­ћа) ло­же бад­ња­ке, ако бу­ду ша­ра­ли Ус­кр­со­ва ја­ја и по­сти­ли два ча­сна по­ста (уместо ра­ма­зан­ског): а за оста­ло „ка­ко вам је дра­го“ (ГВ, 848–869). „Оста­ло“ је уну­тра­шње осе­ћа­ње ве­ре! Ве­руј у шта хо­ћеш, али се по­на­шај и го­во­ри по „на­шем оби­ча­ју и за­ко­ну“; спо­ља­шњост по на­шем, уну­тра­шњост ка­ко ко хо­ће!

Ње­гош, на­рав­но, не ми­сли та­ко: те спо­ља­шње раз­ли­ке (у је­зи­ку и оби­ча­ји­ма) он до­пу­шта, јер су то „сит­на­ри­је… да ђе­цу за­ба­вља­ју“, а не ти­чу се са­ме ве­ре, јер је – та­ко ка­же у песми „По­здрав ро­ду на Но­во ље­то“, 1847 (исте го­ди­не кад бо­ра­ви у Бе­чу да му се штам­па Горски вијенац, већ на­пи­сан) – „чист пут си­ли вје­ро­ва­ња“ (по­што је она унутра­шња си­ла не­из­ре­ци­ве Лу­че и ни­је упо­ре­дива ни са чим спо­ља­шњим, па ни са по­на­шањем)… тој си­ли је „чист пут“, сло­бо­дан од тих „сит­на­ри­ја“, јер лич­ност но­си Не­бу за­вет сво­је ду­ше ле­те­ћи сва­ка сво­јом зра­ком ка Не­бе­ском жер­тве­ни­ку! Зна­чи да се у по­зи­ву, иза­зо­ву и пред­ло­гу Вој­во­де Ба­три­ћа ра­ди о за­јед­ни­ци ка­ко је схва­та (и мо­же да схва­ти) пле­мен­ски чо­век: као оби­чај­ност – тач­но ка­ко и Хе­гел при­ка­зу­је дру­штве­ност: као го­вор и по­на­ша­ње по утвр­ђе­ним пра­ви­ли­ма на­ви­ке, пра­ви­ли­ма ко­ја ва­же јед­на­ко за све чла­но­ве и ко­ја чи­не осно­ву оби­чај­но­сти (пле­мен­ске за­јед­ни­це ко­ју ће он­да Хе­гел пре­не­ти, „мистич­ним“ ауто­ри­те­том мо­нар­ха, и на др­жа­ву и „на­ци­ју“!). Оби­чај­ност ни­је осе­ћа­ње, не­го на­вик­но по­на­ша­ње (и го­вор­но по­на­ша­ње); то је спо­ља­шњост, је­зик, спо­ља­шња по­ја­ва ве­ре, осе­ћа­ња, ду­ше; та спо­ља­шњост не мо­ра би­ти исто­вет­на са уну­тра­шњо­шћу (са­мом ве­ром, осе­ћа­њем), јер чо­век мо­же да го­во­ри и што не осе­ћа (ма­да му­дар чо­век лаж пре­по­зна­је и кад не мо­же да је дру­ги­ма до­ка­же!); а мо­же чо­век, по­пут де­те­та, и да не ра­зу­ме ствар­ну садр­жи­ну и сми­сао оног што го­во­ри! Али оби­чајност се за­сни­ва на спо­ља­шњем, на „фе­но­ме­ну“! Оби­чај­но­сном чо­ве­ку (пле­мен­ском) и Бог се по­ка­зу­је са­мо она­ко ка­ко то Фи­лип Ви­шњић ка­же у песми „По­че­так бу­не про­тив да­хи­ја“: „По не­бу се вр­го­ше при­ли­ке… / не­бом све­ци ста­ше во­је­ва­ти“.

Та­ко и у Горском вијенцу Об­рад ви­ди ка­ко се две му­ње над Цр­ном го­ром укр­сти­ше, „крст од ог­ња жи­ва на­пра­ви­ше­ / По­моз, Бо­же, јад­нијем Ср­би­ма“ (ГВ 169–180). Та спо­ља­шњост поја­ве Бо­га и ве­ре од зна­ча­ја је кад год се дру­штве­ност схва­та као оби­чај­ност (пле­мен­ски за­кон, си­стем пра­ви­ла по­на­ша­ња и го­во­ра): та­ко се и ца­ру Кон­стан­ти­ну, баш као и Об­ра­ду у Горском вијенцу, ука­зао крст ог­ње­ни­ на не­бу: „У овом зна­ку ћеш по­бе­ди­ти!“ Али за­то Влади­ка Да­ни­ло, но­шен ве­ром као уну­тра­шњом по­ја­вом и уну­тра­шњом бор­бом (ко­ју ју­на­ци и гла­ва­ри не ра­зу­ме­ју!), би­ва ли­шен по­др­шке у тим спо­ља­шњим зна­ци­ма, ли­шен и са­гла­сно­сти ко­ја је до­вољ­на спо­ља­шњим по­ја­ва­ма ве­ре; за­то је и уса­мљен, па ка­же да је над њим „не­бо за­тво­ре­но“! Он је у ве­ри уса­мљен, пре­пу­штен се­би (сво­јој Лу­чи), као ви­тез ве­ре!

За љу­де еп­ских по­гледа (пле­мен­ске љу­де оби­чај­но­сти, за ју­на­ке чак) не ра­ди се о ве­ри, не­го о „обра­зу ју­нач­ком“! Не ра­ди се о ве­ри, не­го о то­ме ко­ја ве­ра је бо­ља; а бо­ља ве­ра је оног ко је бо­љи ју­нак! (Та­ко се су­ко­бља­ва­ју и Вук Ми­ћу­но­вић и Хам­за ка­пе­тан, ГВ, 360–391, а с та­квим осе­ћа­њем и у та­квој ат­мос­фе­ри во­де се и раз­го­во­ри из­ме­ђу Цр­но­го­ра­ца и „Ту­ра­ка“, ГВ, 714–1340). Тај „образ“ је ју­нач­ка су­је­та оби­чај­но­сти ко­ја не тр­пи дру­га­чи­је зна­ке ве­ре и осе­ћа­ња, та су­је­та је за­пра­во „ни­шта­ви­ло“ од ве­ре (та­шти­на), та­ко да Оби­лић (ГВ, Ко­ло, 198–290) не ги­не за то „ни­шта­ви­ло“ (та­шти­ну, су­је­ту ју­нач­ку), не­го за за­вет. Но ју­на­ци и гла­ва­ри у Горском вијенцу схва­та­ју за­вет еп­ски: „за ве­ру и образ ју­нач­ки“, „ку­нем вам се ве­ром Оби­ли­ћа“, „два се бра­та бо­ре око ве­ре“ (не сва­ки од њих у ду­ши, у се­би, не­го је­дан про­тив дру­гог, ме­ђу­соб­но!), те нај­зад и Вла­ди­ка Да­ни­ло, после мно­го уну­тра­шњих ко­ле­ба­ња, при­ста­је на речи ка­кве од свог вла­ди­ке оче­ку­ју ју­на­ци: „Удри за крст, за образ ју­нач­ки!“ (ГВ, 668). Јер док се Вла­ди­ка ко­ле­ба у се­би („Ти­је­ло сте­ње под си­лом ду­шев­ном, / Коле­ба се ду­ша у ти­је­лу“, ГВ, 2511–2512, ка­ко ће ка­сни­је ре­ћи и Игу­ман Сте­фан), ју­на­ци не ра­зу­ме­ју то ко­ле­ба­ње, уну­тра­шњу ду­шевну дра­му, и тра­же да се чо­век од­лу­чи од­мах, „без мно­го ми­шље­ња“ (Вук Ми­ћу­но­вић, ГВ, 509–519); они не тра­же раз­ло­ге и ар­гу­мен­те у ду­ши; ар­гу­мен­ти су, по ми­шље­њу Ву­ка Ми­ћу­но­ви­ћа, оруж­је, си­ла, мла­дост, ју­на­штво: шта Вла­ди­ка има да се ми­сли кад има ова­кву мом­чад! (,,…пет сто­ти­на мом­ча­ди, / ко­је чу­до сна­ге и ла­ко­ће“, ГВ, 89–138).

Ето из тих раз­ло­га: да ве­ра ју­на­ка не би би­ла са­мо спо­ља­шња, да за­вет не би схва­ти­ли као „образ ју­нач­ки“, да не би жи­ве­ли у увере­њу да се ве­ра Хри­сто­ва бра­ни оруж­јем (са­мо оруж­јем), да би сте­кли свест Лу­че (опа­сност ве­ри не пре­ти од на­сил­ни­ка и ти­ра­на ко­лико од Лу­ка­вог Са­та­не, ка­ко ка­же и Вла­ди­ка Да­ни­ло, го­во­ре­ћи о „де­мон­ском ме­си­ји“, ГВ, 60–88), из тих раз­ло­га се у на­род­ној ју­нач­кој песми, као стал­ни по­зив за­ве­та, као та­јанстве­ни по­зив на осве­шће­ње, као зов Ко­сов­ског за­ве­та ја­вља­ју „Ча­сни крст и Сло­бо­да злат­на“.

Ча­сни крст је част ви­ша од сва­ке ју­нач­ке ча­сти и обра­за. Сло­бо­да злат­на је сло­бо­да ко­ју чо­век има кад је Лу­чом уз­диг­нут у Не­бе­ско цар­ство, не­за­ви­сан од спо­ља­шњих окол­но­сти. (А то уз­ди­за­ње је у Не­бо чо­ве­ко­ве уну­тра­шњости, као у Лу­чи Ми­крок­зма; и за­то не­за­ви­сно од спо­ља­шњо­сти, те­ле­сно­сти и оби­чај­но­сти.)

Ве­ра је при­су­ство Хри­ста у ду­ши чо­ве­ка, а Хри­стос је при­су­тан са­мо у Ли­тур­ги­ји (чо­веко­вим уче­шћем у Лу­ту­ги­ји). На Ко­со­ву је он при­су­тан Ко­сов­ским При­че­шћем, а на­род­на песма је свест о Ко­со­ву и за­ве­ту оно­ли­ко коли­ко је све­сна то­га При­че­шћа: „Крст ча­сни и Сло­бо­да злат­на“ у на­род­ној су песми (ина­че ју­нач­кој, еп­ској) под­се­ћа­ње на то при­су­ство Хри­ста, ли­ка Хри­ста. „Крст ча­сни и Сло­бо­да злат­на“ су као Ко­ло око Цр­кве (ГВ, 100–105), а са­мо при­су­ство Хри­ста и за­јед­ни­ца с њим је у Ли­тур­ги­ји, у цр­кви, око „Бо­го­ро­ди­чи­ног ко­ла“.

„Крст ча­сни и Сло­бо­да злат­на“ у на­род­ној песми са­мо су ојдек Ли­тур­ги­је у ко­јој се ја­вља не знак Хри­ста (као крст, кр­шћан­ство), не­го – сам Хри­стос са ли­ко­ви­ма уче­сни­ка (при­че­сни­ка) ко­ји се на Ли­тур­ги­ји „обла­че у Хри­ста“. За­то је чу­вар Ко­сов­ског за­ве­та са­мо Ли­тур­ги­ја (кнез Ла­за­ре­ва ли­тур­ги­ја), тј. чо­ве­ко­во уче­шће у Ли­тур­ги­ји, а на­род­на песма је са­мо под­сет­ник на за­вет, пу­то­каз ка Ли­тур­ги­ји, чу­ва­ру и месту чу­ва­ња за­ве­та. Са­мо у ли­ко­ви­ма уну­тра­шње ве­ре при­су­тан је сам за­вет. Ње­гош га чи­ни при­сут­ним у ли­ко­ви­ма Вла­ди­ке Да­ни­ла, Игу­ма­на Сте­фа­на, Игу­ма­на Те­о­до­си­ја – исто она­ко ка­ко је за­вет био при­су­тан у кне­зу Ла­за­ру и иси­ха­сти­ма ко­ји су би­ли у ду­хов­ној за­јед­ни­ци с њим. Али то по­ис­то­ве­ће­ње, при­су­ство за­ве­та (као ли­ка!) мо­гу­ће је тек с по­ја­вом тра­ге­диј­ског осе­ћа­ња: је­ди­но њи­ме је мо­гу­ће од­у­пре­ти се но­во­веков­ној иде­о­ло­ги­ји и од­бра­ни­ти за­вет.

„Крст ча­сни и Сло­бо­да злат­на“, да­кле, ни­су ни­ка­кви по­ли­тич­ки или пак све­тов­ни тер­ми­ни, не­го сим­бо­ли ли­тур­гиј­ски. Они су ту да би еп­ску песму (у њој еп­ски по­глед и култ ју­на­штва) стал­но упо­зо­ра­ва­ли на ње­ну грани­цу. Јер еп­ска песма и еп­ско схва­та­ње света по­ти­че из јед­не ве­ре (ми­то­ло­ги­је) пре Хри­ста; а у тој ве­ри ни­је би­ло тра­ге­диј­ског осе­ћа­ња (ни­је га би­ло у ве­ри!), јер еп­ски чо­век и ју­нак не тра­жи сво­ју по­твр­ду (и по­твр­ду сво­је ве­ре) у са­мом се­би, не­го у свету, у при­зна­њу око­ли­не, у песми и гу­сла­ру ко­ји га сла­ви:

Још не зна­те што сте учи­ни­ли
Док чу­је­те од вје­шта гу­сла­ра.

(ШМ, III, 430431)

Ве­ра ко­ја на­ла­зи свој из­раз у еп­ском схва­та­њу и еп­ској песми, на­ла­зи и сво­ју сна­гу у „об­јектив­ној ве­ри“ оста­лих, свих, тј. у по­на­ша­њу ко­јим се из­ра­жа­ва иста ве­ра. Та еп­ска ве­ра тра­жи у љу­ди­ма исто­вер­ни­ке, јер се без њих не би одр­жа­ла, и за­то не тр­пи ино­вер­ни­ке. Та­к­во је и кр­шћан­ство: оно у се­би не­ма хри­сти­јан­ског (Хри­сто­вог) тра­ге­диј­ског ис­ку­ства (ис­ку­ства по­ис­то­ве­ће­ња с Хри­стом); оно, да то ка­же­мо Кир­ке­гор­до­вом реч­ју, ни­је хри­шћан­ска ег­зистен­ци­ја не­го ве­ра ко­ја је са­мо од­нос (тј. спо­ља­шњост, спо­ља­шњи од­нос) с дру­гим љу­дима! За еп­ски свет и – не ка­же­мо за ју­на­штво, не­го за култ ју­на­штва! – не мо­же се ре­ћи да схва­та­ју ишта ви­ше од спо­ља­шњег зна­ка, крста! За­то је кр­шћан­ством, као те­о­ло­ги­јом, из­ра­же­на и до­вр­ше­на са­мо ве­ра еп­ског света, и то на на­чин да тај еп­ски свет бу­де по­ти­снут и за­ме­њен кр­шћан­ском те­о­ло­ги­јом ко­ја тре­ба да еп­ску песму учи­ни ко­нач­но су­вишном (као што „фи­ло­со­фи­ја“, на­рав­но ме­та­физич­ка, „пре­ва­зи­ла­зи“ по­е­зи­ју, али еп­ску).[1]

Кр­шћан­ство пре­во­ди еп­ски свет у те­о­ло­ги­ју, јер не мо­же да се ви­не из­над ње­га: као што Ари­сто­те­лов ра­зум пре­во­ди страст у вр­ли­ну! А хри­сти­јан­ски и за­вет­ни „Крст ча­сни и Слобо­да злат­на“ су стал­но упо­зо­ра­ва­ње еп­ског чо­ве­ка на гра­ни­це еп­ског света, на не­до­вољност и не­моћ спо­ља­шњих по­ја­ва ве­ре; они су по­зив чо­ве­ку да се пре­ко тра­ге­диј­ског осећа­ња (су­о­че­ња са сво­јом Лу­чом и са исти­ном би­ти­ја) ви­не у Ли­тур­ги­ју, за­вет­но уну­тра­шње ли­тур­гиј­ско осе­ћа­ње, да се „об­у­че у Хри­ста“! „Крст ча­сни“ је по­зив ка Ча­сној тр­пе­зи и жр­тви. Сво­јом три­ло­ги­јом Ње­гош се ода­звао то­ме по­зи­ђу и пре­ва­зи­шао еп­ски свет тра­гедиј­ским (а не ме­та­фи­зи­ком или те­о­ло­ги­јом)!

НАПОМЕНА:

[1]  Тај кр­шћан­ски од­нос пре­ма еп­ском свету има и Иван Ма­жу­ра­нић у спе­ву Смрт Сма­илаге Чен­ги­ћа. Упо­ре­ди­мо ли ре­то­ри­ку Стар­ца све­ште­ни­ка у тре­ћем пе­ва­њу („Че­та“) са Игу­ма­ном Сте­фа­ном из Горског вијенца, би­ће уоче­на сва раз­ли­ка из­ме­ђу ду­хов­но-за­вет­ног ста­ва Игу­ма­на и цр­кве­но-по­ли­тич­ког (или наци­о­нал­но-по­ли­тич­ког) ста­ва Ма­жу­ра­ниће­вог све­ште­ни­ка: овај као да је вој­ни све­ште­ник или као да др­жи па­три­от­ски ро­ман­ти­чар­ски и кр­ста­шки го­вор пред са­бо­ром (по­ли­тич­ким те­лом).

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ (стр. 31-34), Лого Алтера, Београд, 2013.