Истина битија не може бити мишљењем ни сагледана, ни утврђена, ни схваћена, ни представљена. не може мишљењем! Јер оно је поимање, које све појединачно сврстава и тако све појединачно негира: појмом врсте (Појам је реч. Реч је средство језка. Језик је замена за показивање. Тако појам служи човеку да избегне суочење (показивање), контакт и доживљај битија повереног му на чување!) А истина битија је управо у показивању и показивости појединачног, тј. у телесној, просторној издвојености појединачности постојања. И идентитет је у томе показивом, а не у појму. …
О чему год мислио, човек може мислити само под једним условом: да он, као субјект мишљења („субјект Ја“) никако не буде идентичан са објектом мишљења (са предметом, са оним о чему мисли), па чак ни онда кад мисли „о самом себи“, тј. кад је „Субјекту Ја“ предмет мишљења сам „објект Ја“!
То није тек „услов“ мишљења, него расцеп који је својствен самој природи мишљења: немогуће је мислити, а да при томе „субјект Ја“ (тј. субјект мишљења који себе назива „Ја“!) не буде потпуно различит и одвојен од предмета мишљења. А чим помислимо о „своме Ја“ оно више не може бити субјект мишљења! Према томе се „Ја“ и човеков идентитет никад не може појавити и сагледати у мишљењу!
Зато човеково достојанство „и званије човека пред Богом“ није у мишљењу. Мишљењем човек издаје и напушта самога себе: ни самим собом не жели да буде идентичан. Све је, у мишљењу, па и он сам за себе, пуки предмет, стављен том предметношћу „у свет“, те је, у мишљењу, човек и схватио свет као могућност да све постојеће схвати као предмет са којим човек не може, неће, нити тежи да се поистовети. Нема у мишљењу љубави, па ако је „битије истоветно са мишљењем“, онда у метафизици не може бити љубави!
Нема зато у мишљењу (у „мозгу“) места за Литургију! Мишљење је у самој својој суштини одбијање субјекта (субјекта мишљења) да и са чим буде истоветан. То значи да је мишљење одбијање духовности, изворне природе човекове. Развијајући философију као свест тога субјекта мишљења, субјект у философији (као и сама та, метафизичка философија) зна и може знати само оно што зна и његов „Апсолут“: да није истоветан (нити поистоветив) ни са чим, па ни човека са самим собом. Сатана то и хоће кад човека навлачи — не на мишљење, које је Богом дано и човеку неопходно за говор и споразумевање, него – на то да човек себе поиствети са мишљењем и да свој идентитет тражи у субјекту мишљења (у субјекту којем је и сам Бог, „појам Бога“, пуки предмет мишљења!). Са мишљењем се, тј. у поистовећењу човека са мишљењем се, дакле, пружа могућност да истина битија буде представљена као небитије, небитије, Ништа! Као да Бог није ништа створио! Као да је и сам Бог немоћан пред негаторском силом (Хеглеовог) „Апсолута“, тј. Сатане.
Христос нам је силу Бога Јединога открио — не као моћ мишљења, него – као моћ поистовећења Тројице у Једном! Ону исту моћ којом је и створено све што је створено! Моћ која није мрачни нихилизам усамљеног мислиоца, него радост битија, Литургија! Евхаристија и похристовљење човека (тј. учовечење Христа) не би били могући без тога што ми, људским језиком, називамо (не мишљењем) него духом!
Из поистовећења човека са моћи мишљења (што чине управо хуманисти) произилази атеизам. Наиме, атеизам не одбија да верује у силу вишу од човека, него одбија да ту силу схвати као, као личност, као икону, као Христа или Свету Тројицу. А схватајући Бога као лик, Православље је у иконоборству одмах било у стању да препзна атеизам (којег ни сами иконоборци као ни њихов узор, муслимани нису морали да буду свесни, као ни нововековни и данашњи протестанти!)
Виша сила у коју верују атеисти је материја или пак (Хегелова) „Апсолутна идеја“ – у сваком случају аморфна, безлика, па дакле, и без постојања, као Хаос у грчкој митологији; а сила сасвим довољна да негира човека, уколико, наравно, човек тражи свој идентитет у поистовећивању са том силом, са Ништа. А тражи — ако битије (esse) поистовећује (у метафизици) са мишљењем (cogitare)! Па кад човек, у страху од тога Ништа (од небитија, од непостојања) похрли религији, онда му се -— баш данас, кад је светска култура толико противна човековом идентитету и свести о том идентитету — дешава да са религијским заносом прихвати оно што је данас добро познати феномен „индијских религија“ или „медитација“. Осећајући или слутећи да је Грех човеков управо у религији која одбија да слави битије, индијски човек — уместо да буде „пастир битија“ — само прихвата забрану да убија, било стоку, било змију, било инсекта, чак и онда кад треба да се одбрани, јер идентитет човека тражи не у човековој (христоликој) моћи живе душе, моћи поистовећења, него у свему живом и постојећем. Тај „идентитет“ је заједнички именитељ, могућ – кад њиме треба обухватити све постојеће — само као Ништа! Такозвани феномен „индијске медитације“, почев од забрана, налаже пасивност чији крајњи, религиозни циљ је, опет, поистовећење човека са Ништа. Као у атеизму.
На тај начин је баш атеизму, као и феномену индијске религијске „медитацеје“, својствено оно што атеизам, несвесно говорећи о самом себи, приписује хришћанству: да је „опијум народа“. Упутуити човека да свој идентитет тражи у постовећењу с „највишим принципом битија“ (који је материја, Ништа или безобличност), то је горе од опијума. То је негација човека, уништење личности. Већ се и у самом расипању пепела умрлог огледа жеља да човек не васкрсне! (Колико ли туге у одсуству Православља!).
Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (Савремена култура и црква, стр. 118-121),Светигора, Цетиње, 1997.