На попису становништва, мање од пет посто људи изјаснило се да не припада ниједној од три доминантне религијске скупине. У транзицији Босне и Херцеговине из социјалистичке у самосталну демократску државу изузетно велики број људи који нису практицирали религију прешао је у религиозну скупину која данас преовладава у земљи.
Студент Правног факултета у Мостару, Ади Чишић не изјашњава се као атеист, али не практицира религију. Живјети у БиХ, а бити нерелигиозан, у најмању је руку неугодно, каже он. Како то изгледа први пут је осјетио у дјетињству, када се након неколико година живота изван земље вратио са родитељима у родни град:
„Одједном се појавио умјесто моје учитељице неки нови учитељ. Питао сам се што се догађа. Други ученици су ми рекли да је то ефендија, хоџа, вјероучитељ. Мени је то било чудно, нисам знао о чему се ради. Дошао сам кући, испричао то родитељима. Они су онда отишли у школу и средили да ја не идем на вјеронаук. Нисам био једини који није ишао на вјеронаук, биле су са мном још двије особе. Од нас 33, троје нас није ишло на вјеронаук.
У том случају највећи је био проблем, а тај проблем постоји и данас, што бисмо рецимо имали пет сати, а вјеронаук је био углавном негдје на средини. И онда смо имали луфт с временом. Нисмо знали шта ћемо радити. Друштво и школа се нису потрудили да испуне то наше вријеме па бисмо зујали око школе.“
Од тих послијератних година па на овамо пред Адијем и даље стоји императив да се опредијели. У Мостару постоје, како каже, на двије стране, различити захтјеви:
„Свињетина и алкохол су по исламу забрањени. Алкохол се продаје нормално, редовно, има га свугдје, а нема свињског меса. Како то назвати него лицемјерним. То је што се тиче лијеве обале, већински муслиманске. Што се тиче западне обале, већински католичке, ту је постало чак помодарство ићи недјељом на мису. Значи, људи ту долазе да буду виђени.
На мобителу су, али битно да су ту. То је такво друштво. Ако се ти не појавиш барем једном мјесечно на миси, одмах те питају гдје си и зашто ниси био. Такво смо друштво постали, може се бити нерелигиозан, али је постало готово неподношљиво у том смислу да нерелигиозне особе једноставно нису равноправне.“
Професор на Филозофском факултету у Сарајеву Енвер Казаз каже да бх грађане који не практицирају вјеру њихови религиозни суграђани посматрају у оквиру властитих ставова те их често сматрају неморалнима:
„Босанскохерцеговачко друштво према атеистима се односи као према особама које су, а приори, мање моралне, и односи се тако да им ускраћује сваку могућу прилику за друштвену афирмацију. Ако је већ религија до те мјере привилегирана, онда се поставља с правом питање: ‘Је ли религија овдје, у овим увјетима нека врста политички диктираног система вриједности, односно је ли она чиста идеологија?’“
Догматска правила одређене заједнице не би се требала никоме наметати, истиче Миле Бабић, професор на Фрањевачкој теологији у Сарајеву:
„Ако ћемо критички говорити, био је рат у БиХ, ако је то земља са толико вјерника, значи они су водили рат. Не могу они сада говорити да су атеисти неморални, а они морални. Значи велико је питање и у атеизму и међу вјерницима добрих и лоших људи и то је битно.“
Лицемјерје је и нагла преобразба овдашњег друштва од атеистичког ка строго религиозном, каже Енвер Казаз. У само неколико година 90 посто нерелигиозних претворило се у више од 90 посто вјерника.
„Такав облик лицемјерства је незапамћен у свјетској пракси“, каже Казаз.
Миле Бабић ову појаву тумачи жељом бх. грађана да припадају одређеном колективитету, за који је у БиХ обавезно везана религија.
„То је више колективизам, припадање, а није особна одлука и опредјељење. Значи, то је мањак слободе да будеш оно што мислиш“, сматра Бабић.
У земљи у којој се вјерски идентитет поистовјећује са етничким ова опредијељеност за одређену религију иде у корист политичара који често управо религију користе као оружје. То је можда један од разлога што је у БиХ све мањи број људи који се изјашњавају као атеисти.
Радио Слободна Европа