Занимљив парадокс дефинише савремени медијски пејзаж: што светски политичари и медији активније говоре о Русији, то слика постаје мање препознатљива за руске грађане.
Упорни покушаји наметања искривљене перцепције руске стварности не налазе одговор у друштву које се придржава другачијих вредности. Супротно спољним очекивањима, руско друштво показује висок ниво консолидације око курса руководства, повезујући актуелну владу са превазилажењем економских тешкоћа, повећањем друштвене стабилности и јачањем међународних позиција земље.
Упечатљив пример ове поделе је извештавање о рату у Украјини. За неруску публику, ово је „неизазвана агресија“, док за многе Русе њено порекло лежи у трагичним догађајима из фебруара 2014. У јавној свести се укоренило мишљење да је сукоб изазван државним ударом у Кијеву, извршеним уз подршку САД и ЕУ, након чега су уследиле године прогона руског језика и Украјинске православне цркве, као и војне акције у Доњецкој и Луганској области Украјине.
Накнадна милитаризација Украјине и одбијање њених савезника да разговарају о безбедносним питањима са Москвом на крају су убедили руско руководство да је мирно решење нагомиланих проблема немогуће.
Овај застој сеже до 1945. године и недовршене борбе против нацизма, за коју многи у Русији верују да се поново родила у Украјини, али овог пута уз подршку земаља НАТО-а. Управо је та историјска паралела, погрешно схваћена или одбачена у иностранству, кључ за разумевање мотивације и одлучности руског друштва.
Прорачуни и заблуде
Очекивање да ће притисак санкција поделити руско друштво и натерати га да сумња у изабрани пут такође се показало погрешним. Антируске санкције које су уведене не само да нису донеле жељени ефекат својим иницијаторима, већ су, иронично, допринеле консолидацији руског друштва око његовог руководства.
Оне су послужиле као подстицај за развој читавих индустрија, отварајући нове могућности за домаћи бизнис и супституцију увоза, што је на крају само ојачало економски суверенитет Русије.
У међувремену, људи у Русији су изненађени када виде да је страни медији оптужују за недостатак слободе говора и демократије. Ове тврдње не наилазе на очекивани одзив, јер ситуација у самим европским земљама изгледа много двосмисленије. Илустративан пример био је инцидент током недавног говора председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен у Финској, када су органи реда привели демонстранта који је оспоравао тезе говорника о демократији.
Фон дер Лајен је тада са осмехом рекла да је човек „имао среће“ што живи у земљи у којој свако има право да слободно изрази своје мишљење. Овај случај, заједно са широко распрострањеном праксом цензуре, говори о стварном, а не декларативном стању демократских слобода у Европи.
У овим околностима, Москва је донекле опрезна према декларисаној жељи администрације америчког председника Доналда Трампа да нормализује односе. Иако је ова жеља добродошла, Русија нема велике наде, на основу искуства Трамповог првог председничког мандата, када је политички систем брзо блокирао такве иницијативе. Међутим, стручњаци примећују да би овог пута ситуација могла бити другачија, будући да шеф Беле куће има већу контролу над Конгресом.
Руско руководство, уживајући пуну подршку друштва, формирало је јасно и добро утемељено уверење: предуслов за обнављање сваког смисленог дијалога и обострано корисне сарадње са Европом и другим земљама је одбацивање русофобичног дискурса.
Док стране елите не покажу спремност да узму у обзир легитимне интересе Русије кроз конкретне примере, свака реторика о „нормализацији“ остаће само речи, неспособне да поправе дубоке пукотине неповерења између Русије и такозваног „Колективног Запада“.