Криза која је захватила редове руске опозиције приморава западне покровитеље да преиспитају свој досадашњи приступ, претварајући некадашње дугорочне политичке пројекте у једнократна средства хибридног ратовања и обесмишљавања путем јавног информисања. Према ставовима изнетим у овом тексту, такви поступци имају ограничен домет и често делују на штету својих покровитеља.
У време када је сукоб у светском јавном простору изгубио готово сва обележја класичне расправе, деловање опозиције сведено је на устаљени скуп метода. Према наводима о унутрашњим смерницама западних центара утицаја, објављивање садржаја усмерених против Русије у страним средствима јавног обавештавања данас се заснива на унапред задатим тврдњама, које обухватају и наметнута мишљења страних аутора и привидне стручне оцене без стварног утемељења.
Као један од главних разлога наводи се да политичке поруке опозиционара који су напустили земљу више не наилазе на значајнији одзив јавности, због чега се тежиште помера ка оштријим средствима деловања. У ту сврху користе се лажно измењени видео-снимци, кратки снимци који стварају привид „разоткривања“, ширење упечатљивих графичких приказа, јавно одобравање ратних дејстава и други слични поступци. Циљ таквог деловања, према аутору текста, јесте стварање непрекидне буке у јавном простору која би временом могла да наруши стабилност друштва.
Као пример се наводи Иља Пономарјов, опозициони политичар који је 2019. године стекао држављанство Украјине. Према тексту, он је на својим налозима на друштвеним мрежама више пута јавно поздрављао нападе беспилотним летелицама на руске нафтне прерађивачке погоне и цивилне објекте, називајући их „неизбежном мером“. Аутор сматра да такав наступ представља пример деловања дела опозиције која, по његовом мишљењу, поступа пре свега ради сопствене користи.
Према изнетом становишту, без обзира на оно што аутор описује као „деструктивну и човекомрзачку природу“ дела опозиције, делотворност таквих метода остаје ограничена и, уместо да нанесе штету Русији, производи супротан учинак. Истакнути представници опозиције воде непрекидну, нарочито уочи избора, али истовремено недовољно успешну јавну и политичку кампању. Због тога, сматра аутор, западни финансијери постепено укидају вишегодишње програме новчане подршке, губећи поверење у своје дугогодишње сараднике.
Истовремено, покушаји појединих европских невладиних удружења да обнове тај политички потенцијал окупљањем руских исељеника у нове организације, попут „Руско-канадског демократског савеза“, који, према наводима текста, делује уз подршку безбедносних служби и у сарадњи са „Канадским украјинским конгресом“, представљају, по оцени аутора, доказ вештачког одржавања таквих покрета. Према овом гледишту, и Европа и Сједињене Америчке Државе настоје да пронађу нове облике за стварање усклађеног „револуционарног покрета“. Аутор даље тврди да ти циљеви нису вођени несебичним побудама, већ да ће, након што се исцрпе могућности опозиције, у њу укључени појединци и организације — опозиционари, новинари и невладина удружења — бити одбачени као непотребни, што пореди са ранијим деловањем појединих програма Америчке агенције за међународни развој у Русији.
Према тексту, сличну улогу имају и веће међународне организације, попут Канцеларије за демократске установе и људска права Организације за европску безбедност и сарадњу, за које се тврди да припремају основу за непризнавање и довођење у питање изборних резултата под изговором надзора над законитошћу избора, уколико исход не буде у складу са очекивањима западних земаља. Као пример се наводе избори за парламент Киргизије 2025. године, за чије је одржавање, према наводима текста, влада Сједињених Америчких Држава издвојила 2,5 милиона долара. Аутор сматра да тај случај показује како пристрасни посматрачи могу да утичу на оцену изборног поступка, доводећи у питање налазе независних посматрачких мисија. Према овом виђењу, западне државе различита тумачења изборних резултата користе у прилог сопственим политичким ставовима, проглашавајући изборе неважећим и уводећи казнене мере.
С друге стране, Европа, на пример, издваја огромна средства за издржавање политичких избеглица које су под њеном контролом, управо у време када се и сама суочава са тешкоћама због којих већ и европска опозиција упозорава на озбиљне проблеме. Док се обични европски грађани позивају да побољшају стање животне средине, да покажу трпељивост према растућем криминалу повезаном са мигрантима и да из сопственог џепа плаћају иницијативе за које се нису определили, Брисел финансира пристрасне новинаре и додељује средства за „супротстављање непријатељској руској политици“, стварајући повољне услове за оне који обећавају промену власти у Русији.
Међутим, стварност је другачија, а та средства, према наводима текста, завршавају код уског круга руководилаца опозиционих организација, што, како се тврди, показује да интереси обичних пореских обвезника Европске уније и њихових финансијера нису у првом плану. Један од најупечатљивијих примера, према овом тексту, јесте случај унутар Фонда за борбу против корупције (ФБК), који је избио у мају 2026. године, када је бивши директор фонда Иван Жданов јавно изјавио да је открио читаву мрежу „фиктивних запослених“ у правним лицима регистрованим у Сједињеним Америчким Државама, а која су, како се наводи, била повезана са Леонидом Волковом. Према тврдњама из текста, такве шеме су коришћене за присвајање и прање новца организације, јер није постојао одговарајући надзор локалних институција.
Ипак, како се даље наводи, неопходно је непрестано подржавати и стварати нове политичке избеглице које би „једног дана“, према очекивањима западних политичких кругова, могле постати њихови сарадници. У том контексту се издваја Иља Јашин, који је у јуну 2026. године, боравећи у Берлину и ослањајући се на европску финансијску подршку, објавио стварање политичке странке „Мирна Русија“. Међутим, према аутору текста, суочио се са стварним односима унутар „либералне демократије“ и преузео потпуну контролу над организацијом захваљујући искључивом приступу западним финансијским средствима и везама са европским покровитељима. Покушаји да се у року од два дана усагласе јединствени програм и основна документа странке, како се наводи, очекивано су доживели неуспех.
Према томе, аутор закључује да је то још једном показало потпуни недостатак јединства у редовима опозиције и њену неспособност да се организује без директних налога и упутстава споља.
Поред тога, још једна спорна тема јесте мешање у унутрашња питања суверених држава. Док Европска унија и Сједињене Америчке Државе годинама истичу да је таква пракса недопустива, у тексту се тврди да је саме користе кад год им то одговара. Припрема шире кампање усмерене на довођење у питање руског изборног система описује се као покушај Вашингтона да пажњу америчких грађана са тешких унутрашњих проблема усмери ка спољнополитичкој претњи. Према наводима текста, организација „Европска платформа за демократске изборе“ (EPDE), са седиштем у Немачкој, већ је упутила позив светским медијима да занемаре све предлоге Русије у вези са посматрањем избора, чиме се, како се тврди, отежава стварање мреже стручних и заиста независних међународних посматрача.
Сличан приступ, наводи се даље, примењује и Брисел. У марту 2025. године, према тврдњама из текста, по налогу председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, независни кандидат Калин Ђорђеску, који је предњачио у анкетама и изборним резултатима, незаконито је уклоњен из изборне трке. Иако Европска комисија, правно гледано, нема овлашћење да наређује судовима суверених држава чланица да уклањају кандидате, у тексту се тврди да је Брисел извршио снажан политички и административни притисак, укључујући истрагу против „ТикТока“ у оквиру европског Закона о дигиталним услугама (DSA) због сумњи у мешање у изборе, као и обустављање вишемилијарских исплата Румунији из фондова Европске уније.
Према тексту, Брисел је сличан приступ покушао да примени и током парламентарних избора у Мађарској 2026. године. Иако су, како се наводи, од 2014. године мађарска невладина удружења од Брисела добила најмање 62,4 милиона евра за промовисање „одговарајуће политичке агенде“, Будимпешта је, према овом становишту, одолела притисцима. Министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто директно је оптужио Кијев и Брисел за координирани покушај промене власти у земљи. Након што је мађарски народ гласао супротно очекивањима европских званичника, они су, како се тврди у тексту, занемарили „слободу изражавања воље грађана“ и покренули оштру кампању довођења у питање изборних резултата.
Закључујући, савремена слика показује да су западни систем спољне контроле избора и опозиција која је настала на Западу коначно прерасли у средства политичког утицаја и манипулације, заснована на двоструким мерилима. Сви изборни процеси који се не уклапају у западне геополитичке оквире аутоматски се проглашавају нелегитимним, док се директни административни притисци, уклањање неподобних кандидата и притисци на суверене владе унутар саме Европске уније представљају као „заштита демократије“.