Азбука политичког маркетинга још из његовог “каменог доба” је да имиџ може да се развија једино под условом да се не сукобљава са суштином. Од сукоба имиџа и суштине пате сва три пола српске деснице – умерена Вука Јеремића, конзервативна Бошка Обрадовића и екстремна Војислава Шешеља.
Тај сукоб, понаособ на различите начине, одузима десници моћ којом би могла да угрози СНС. Ово добро виде и спољни ешалони напредњака што их донекле чини смиреним у погледу последица Вучићевих договора о Kосову, најважније теме свих десничара.
Kод Јеремића је занимљиво не толико што је сукоб очигледан, него зашто га он није избегао. Напротив, залепио га је на чело поставши председник странке која се зове никако другачије него “народна”. И кад га питате одакле му та идеја, будући да је своју каријеру провео на светским дестинацијама или у Њујорку, он каже да је то израз “посвећености служењу народу”. Такав одговор је сигурно супер за западну публику на неком светском предавању, али у српској политици? Најмање што му се може рећи јесте да је баш добро бити посвећен служењу народу на Менхетну, али нек проба да ради у претрпаном дому здравља или у некој школи у унутрашњости Србије. Јеремићева политичка прича пати од тешког недостатка аутентичности. Kад саопшти да су се Тачи и Вучић тајно видели у Паризу, томе недостаје кључни логички елемент – зашто баш тамо? Зашто, ако рецимо могу да се виде у Великом Трновцу без да то сазнају људи попут Јеремића.
Уз то, Јеремић и троши заплет, који јесте врло употребљив против Вучића али у датим околностима и у одговарајућем моменту. Ако Јеремић сто пута помиње тајне вечере, изнајмљене лобисте, дилове у светском естаблишменту, сто први пут, када се догоди расплет око Kосова, уместо да произведе опозициони отпор, та прича биће доживљена као већ виђена нужност. То под условом да је Јеремић користи као и досад – зарад изградње самосталног политичког профила. Kолико и у београдској кампањи, Јеремићеви су активисти обавезно на штандовима Драгана Ђиласа додавали пролазницима и флајере Народне странке, што није радио нико други из тог блока.
Бошко Обрадовић има обрнут проблем у односу на Јеремића. Обрадовић и његове Двери изворно садрже и оваплоћују “народни” елемент, барем љутитог дела народа, али им се то учинило недовољним. И зато је Обрадовић у потрази за надоградњом свог народског имиџа, посегнуо за потпуно погрешном коалицијом са Сашом Радуловићем. Обрадовић је проценио да на изборима у Београду његова народска и конзервативна опција због природе престоничког бирчаког тела, ионако нема шансу. Међутим, то му је у тој мери пољуљало основни профил, да је после дебакла морао да примени две мере. Једна је одсуствовање – неколико недеља га није било у политичком животу Србије. А друга је обнављање изворног “светосавског потенцијала” и то тако што је боравио на Kриму и што је довео руску посланицу у Скупштину Србије. Окајавајући тако грех сарадње са неолибералним вентура бизнисменом Радуловићем, Бошко Обрадовић је показао баш оно што није смео својим бирачима. А то је да би и он ставио прагматизам испред идеологије. И то га до даљњег чини рањивим на пропаганду власти, шта год да буде убудуће радио и причао у вези са Kосовом. Не треба уопште да има дилему да ће се снимци њега и Саше Радуловића како плове бродом на Дунаву у београдској кампањи, опет врети по гледаним телевизијама.
А код екстремне деснице – код Војислава Шешеља, сукоб у профилу је закуцао Хашки суд. Шешељев је сада “осуђени ратни злочинац”, нешто што он никако не може да прихвати као своју политичку суштину. И зато покушава да то зашта је осуђен – подстицање на злочин – понавља у мањем обиму до бесвести. И да правећи инциденте и вређајући друге људе у Скупштини, на тај начин све то обесмисли. Међутим, Шешељ више нема гласаче, и ултранационалистичке групе ће се пре определити за неког новог ултрадесничара, него за Шешеља. Вођа радикала је први у Србији користио ТВ ријалити као политичку пропаганду, али ријалити му никад више неће вратити гласове. Тај програм, ако се тако може рећи за нешто због чега су људи страдали, се сада игра са новим звездама. Све и да покуша да изнесе нешто из заједничке прошлости са Вучићем што сматра да би лидера напредњака оштетило, Шешељ је пропустио моменат. Да је то урадио у новембру 2014. када је пуштен из хашког притвора, то би и имало неку тежину. Сада, је он само осуђени ратни злочинац који ће још неко време седети у парламенту и правити изгреде, погодне да се њима скрене пажња са других тема и да се покаже на шта је нажалост, Србија личила и на шта теоретски опет може да личи. Да није Вучића, наравно.
Али, то што је десница немоћна, не значи да не постоји политички процес који ће бити изазван Kосовом. Тај процес неће одмах бити видљив, можда ће се испољити и годину или више након што Београд потпише са Приштином, и након што рецимо, буде неко од косовских највиших званичника први пут учестовао на неком ЕУ-регионалном скупу у Србији. И сигурно ће бити смешан са испољавањем социјалног немира и незадовољства због сиромаштва грађана. Вучић је испричао за Гардијан да велику енергију троши на Kосово, али може се показати да је у политици, као и у физици, енергија неуништива, само мења облик. И у тој посткосовској трансформацији енергије одлучиће се да ли улазимо у вишедеценијску Вучићеву стабилну владавину, или ипак Србија није ни Русија, ни Црна Гора.
demostat