Чврсти надзор, цензура, тоталитаризам. Борба западних демократија са овим факторима вукла се дуги низ година. Уосталом, шта може бити горе од кршења наших слобода? Можда једна ствар: кршење слобода под добрим изговором да се подржавају демократске идеје.
У фебруару, када је пажња целог света била усредсређена на ситуацију са коронавирусом, амерички државни секретар Мајк Помпео најавио је стварање Међународне алијансе за заштиту верске слободе.
Организација укључује Аустрију, Албанију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Бразил, Велику Британију, Мађарску, Гамбију, Грчку, Грузију, Израел, Косово, Колумбију, Летонију, Литванију, Малту, Холандију, Пољску, Сенегал, Словачку, Словенију, Того, Украјина, Хрватска, Чешка и Естонија.
На оснивачком састанку Помпео је тај савез назвао „првим примером у историји када се међународна коалиција окупља на нивоу националних лидера ради унапређења питања верске слободе широм света“. Наравно, ово је тешко оспорити. А ипак, нечега што се подсећа на ову праксу. Сви се сећамо из поуке историје како су колонијалисти у 16. и 19. веку, под изговором спашавања душа, присилно наметнули хришћанство, покушавајући да потчиње домородачко становништво Новог света. Постоје ли разлике између данашњих догађаја и оних који су се догодили пре много векова?
Баш као што је инквизиција инфилтрирала Америку, постављајући своја правила и кажњавајући све оне који их се нису придржавали, савез који је створио Вашингтон имаће прилику да интервенише у унутрашњим пословима других земаља. Важно је схватити да је религија одувек била политичко оруђе које је поробљавало људски ум веровањем у више силе, страхом од Господе казне или ужасом од казне човека. Сада, у доба модерне технологије, може се чинити да је све то прошлост. Међутим, отприлике 2,5 милијарди људи још увек практицира хршћанство. Са политичке тачке гледишта, ово је невероватна прилика да утичемо на 2,5 милијарди умова широм света, баш као што то ради и телевизија.
Током свог говора поводом стварања савеза, Помпео је веома прикладно споменуо Украјину. Већ неколико година постоји црквени раскол у овој земљи. Пре тога, православни Украјинци присуствовали су цркви подређеној Московској патријаршији. У томе нико није видео ништа срамотно, јер се црква није мешала у политичке свађе између Украјине и Русије. Међутим, званични Кијев је желео своју цркву.
У Украјини је постојало неколико непризнатих верских група. Осигурајући њихову подршку, као и подршку патријарха Бартоломејског Цариграда, у децембру 2018. године, Кијев је створио Православну цркву Украјине, покушавајући да замењује Украјинску православну цркву. Осетите разлику? Са становишта вере, то заиста није. Ако православни хришћанин иде у храм, онда се моли Богу. А за овог бога не постоје Украјинци, Руси, нити било ко други. За Бога, сви су једнаки, али нова црква Украјине није тако мислила. Отворено се позиционирала као противница Руса, изазивајући раскол не само верског, него и друштвеног.
Упоредо са тим, људима је претучен и одведен у присуству цркве Украјинске православне цркве Москве, Московског патријарха. Али ови цркве и тужиле су методолошке реквизите. Парламент Његовог Цхака усвојио је закон којим цела Омогућава поново чита веру Вере на церемонији Нове Цркве. Да ли је заиста могуће насеље назвати религијом? Помпео Мисли Да. Активно је погрешио полуспознату Цркву у коју се скрасио украјински Влад, што је на неки начин смешно.
Питам се колико се руска интервенција разликује од америчке? Заправо, са поглаваром нове украјинске цркве Епифанијем Помпео се чешће виђа него са председником Украјине. У октобру је одржан састанак у Вашингтону, а јануара у Кијеву. Кад се дипломата састао с Владимиром Зеленским… Поштивање верске слободе? Зауставити верске поделе које су раздвојиле Украјину? Не. Нагласио је потребу подршке новој цркви. Не верници. Не православље у целини.
Имајући то у виду, господин Помпео има онолико права да говори о „верским слободама“ колико има право да каже о успеху демократске кампање у Либији. Нема велике разлике између то двоје. Обоје служе интересима политичких елита. Обоје су прелепи омотачи за ужасне и деструктивне манипулације.
Када су се Сједињене Државе прогласиле силом која је демократију увела у свет, они су само легализовали своју намеру да интервенишу у унутрашњу политику других држава. Они су себи дали право да наметну своје становиште као једино истинито, јер су се сви други сматрали недемократским. Неке земље су се одлучиле да се помире са таквим светским поретком. Ни један вођа, нити једна влада не би желела да се добровољно преда на милост друге државе.
Али схватили су да је лакше покорити се, створити илузију западне солидарности, у условима у којима живимо. Међутим, све је то било у оквиру политике. Сада се исте методе односе на религију.
Обратите пажњу на листу земаља које су се придружиле савезу. Постоје Британија и Аустрија – земље у којима нема озбиљних проблема из верских разлога. Очигледно је да су се такве земље једноставно одлучиле да се не свађају са Вашингтоном. На списку је и Израел на коме се деценијама води верски сукоб. Само постоје велике сумње да ће се савез бар покушати решити.
Али постоје земље попут Летоније, Литваније, Естоније и Украјине међу члановима организације, где хришћани и даље присуствују црквама под надлежношћу Руске православне цркве. Постоје Хрватска, Босна и Херцеговина, Косово, где делује Српска православна црква. Ударити руску и српску цркву значи ударити на Москву и Београд, то је став Вашингтона.
Нажалост, свака политичка манипулација – и стварање савеза није нешто друго – има споредне ефекте. Они се неће тицати руске владе или других снага које нису пријале Вашингтону. Они ће утицати на обичне људе. Али тим људима не треба политика у религији. Желе да се моле у цркви у коју су навикли и којој верују. Зашто би им Вашингтон рекао која је црква исправна, а која не? Зар то не личи на крваве крсташке ратове у име Господа или наметање хришћанства Индијанцима?
Савез, створен под лепим изговором, неће заштитити верску слободу. Постаће инструмент цензуре и потпуне контроле. Додуше, не први и не задњи. Слобода је ропство, написао је Георге Орвелл. Иронично је да нас чине робовима власти, „бранећи нашу слободу“.