Југословени српског порекла, како је то луцидно дефинисао Душан Батаковић, а који су већина у данашњој Србији, немају осећај за Србе у региону као за део сопственог народа, па самим тим немају ни емпатију за те Србе нити за њихове проблеме. Као да је реч о сасвим два различита народа. Југосрби не живе у Србији они живе или у некаквој титовској Југославији или Војводини или Европи – Југосрби живе у матриксу југосфере.
Тако су и последња политичка дешавања у Црној Гори око протеклих избора или потпуно игнорисана или пропраћена млако и незаинтересовано од већине српских медија. То наглашено ћутање о црногорским изборима има своје упориште и у страху од моћног Дон Мила и његовог клана, али и у дубоко усађеној незинтересованости „југосрба“ за нешто што се догађа тамо у некој другој држави и неком другом народу.
„Шта нас се тичу црногорски избори“, то је парола која спаја српске „националисте“ који не желе да имају ишта са „Дукљанима“, са српским либералима који потенцирају став да Србија не треба, а ни не сме да се „меша у унутрашња питања друге суверене земље“. Као да су у питању избори у Данској, а не у земљи која је колевка српске државности; и то земља у којој се под репресијом трећина грађана изјашњавају као Срби, а много више од половине као они који говоре српски.
Поред тога, ту су и ефекти пропаганде у којој је две деценије понављана иста матрица, по којој су Срби криви за сва зла која су задесила Балкан; то је довело већину Срба у апатију. Но без обзира што српство „сном мртвијем спава“, морало се како-тако реаговати на рецидив антисрпске иделогије коју режим Ђукановића дон Мила максимално користи да би формирао идентитет „монтенегрина“ и кроз страх од Срба га појачао и одржао.
Монтенегрини и поред свих напора Ђукановићевог режима ипак нису идентитетски дефинисани и далеко су од статуса „нормалне“ нације. Заправо њих тај идентитет ни не занима, јер они су настали као пород бољшевизације српске Спарте – Црне Горе и сва философија монтенегрина је пре прост утилитаризам него национална идентификација. Но и том утилитаризму илити користољубљу, Срби би могли бити претња ако Милов режим због њихове борбе за слободну поклекне, јер би то даље значило губитак положаја за одређене породице које су уједно и гласачка машинерија ДПС-а, послова и лагоднијег живота. Стога је сва Милова предизборна реторика била окренута ка „профиту“, јер он зна да монтенегрине може задржати уз себе само парама јер је то њихов једини идентитет.
Ипак, да би појачао своју пропаганду и да не би ризиковао губитак избора морало се играти и на карту „злих Срба“ и Србије, која прети опстанку младе црногорске независности. Читава кампања се свела на понављање фраза о претњама Црној Гори које долазе из Русије и Србије. Отуда као круна те антируске и антисрпске кампање, подметачина са Дикићевим „четницима“ који баш на изборни дан долазе у Црну Гору да „тероришу“ Црну Гору и ни мање ни више, него да хапсе јадног и беспомоћног дон Мила.
Ово је бруталан напад на Србију. Стога је Шешељев захтев да Влада Србије мора реаговати на ову подметачину, јер се на директан начин Србија окривљује за тероризам, потпуно оправдан. С друге стране Шешељева реакција је по обичају „случајно“ закаснела и Шешељ глуми „генерала после битке“. Исто тако, Шешељеви радикали су искористили прилику у Црној Гори да српској опозицији одузму који промил процента, јер су учествовали на изборима самостално, уместо да дају подршку Демократском Фронту уз кога је стала сва српска опозиција Црне Горе.Да ли је то производ његове глупе процене или је нешто друго, а много горе у питању није лако рећи у овом моменту.
Генерално, српска десница је показала да јој је више стало до сопствених страначких интереса и топлих посланичких клупа, него до општесрпског националног интереса. Нису активно подржали српске странке у Црној Гори, што је био минимум који се очекивао. Неки су пред изборе у Црној Гори декларативно позивали Србе на слогу, док су други уносили смутње или раздор попут Шешеља, или пак уопште нису подржали српску опозицију. Тако су и Двери издале саопштење које је по свему дефетистичко и саботерско, јер су позвали, не Србе, него грађане Црне Горе да „посебно обрате пажњу да под плаштом свргавања режима, Запад поново не инсталира своју марионету, као што је својевремено поставио Мила Ђукановића, који се испрва лажно залагао за заједничку државу са Србијом, а потом био велики поборник независности, строге дистанце од Србије, а потом и Русије, које се врхуни у признавању тзв. Косова и у ужурбаном приступању НАТО-у.“ Ово „нико не ваља“ саопштење, заправо иде на руку Ђукановићу, под условом да Двери уопште имају утицај међу црногорским Србима.
На крају, и српска црква у Црној Гори, тачније митрополит-архиепископ Амфилохије, запретио је проклетством свакоме ко се окупља на улицама после резултата нелегалних избора који су одржани у атмосфери страха и „терористичке претње из Србије“, мада, са друге стране када је Мило долазио на власт и када је референдумом изгласано (да ли је?) осамостаљење Црне Горе, није било претње проклетством за све оне монтенегрине који су практично на улици и притиском улице, довели до отецепљења од Србије. Јасно је да је СПЦ у Црној Гори у незавидном положају и да је и сам митрополит Амфилохије претрпео заједно са својим свештенством многе прогоне и тортуре од дон Миловог режима, те је вероватно Амфилохијев опрез оправдан, но ипак оставља горку слику дефетизма. С друге стране, СПЦ на Косову која је у далеко горим условима, ни за милиметар не попушта терористичком УЧК режиму Приштине, па се не може баш све страхом оправдати и објаснити. Или пак Срби у Републици Српској предвођени председником Додиком, могу бити узор свима по одлучној, али и мудрој борби за очување идентитета и статуса „ентитета“.
Ипак, мора се признати да нису све српске родољубиве партије биле овако млитаве или пак ишле на руку дон Милу. Изузетак који потврђује правило је СНП Ненада Поповића. Иако коалициони партнер Вучићевог СНС-а, ипак је изузетно оштро критиковао криминални антисрпски режим Мила Ђукановића и честитао на постигнутим изборним резултатима опозицији у Црној Гори. Наравно, део српске јавности, нарочито оне прозападне, рећи ће да је то било очекивано од некога ко важи за блиског Русији, јер Русији не одговара да Црна Гора уђе у НАТО. А зар Србији и Србима то одговара? Зар после оптужби Србије за тероризам и Милових речи да је управо гласањем за његов ДПС Црна Гора одбранила независност (наравно бранећи се од Србије и Срба), и да је је „Велика сила ударила против мале Црне Горе“ (мисли се на Русију) – зар је могуће остати неутралан?
Србија је дужна жестоко да одговори на ове оптужбе, јер ако не одговори прећутно ће се сагласити са Миловом реториком да је извозник тероризма.Премијер Вучић нема право да у име некаквих добрих односа занемарује Србе у Црној Гори и прелази преко оваквих бруталних подметања и лажи. Пре свега нема на то право јер је СНС дошао на власт гласовима народа који је био разочаран управо таквом политиком Тадића према Србима у региону. Такође, после свега, Србија је обавезна да уложи максималан труд на заштити опстанка Срба у Црној Гори, јер је очито да их Милов режим тамо сматра за реметилачки фактор склон тероризму.
Тако етикетирани Срби у Црној Гори, биће мете за одстрел ако Мило успе да формира Владу. У случају конфликта у Црној Гори, могуће су и нове колоне избеглица које ће кренути пут Србије, а тада ће се Србије итекако тицати шта се дешава у Црној Гори…
Но тада ће бити касно!
Жељко ИЊАЦ, Видовдан