Некадашњи инструктор каратеа и власник једног таквог клуба, Београђанин Никола М. (36) могао је да има све, успешну каријеру, посао који воли и здраву породицу. Али од свега тога, остало му је ништа. Жена му је наркоман, негде на улици, дете су му одузели, а он се последњих осам месеци лечи од хероина.
Једна од оних прича о којима свакодневно читамо и којих има свуда. Само што се ова дешава овде у Србији.
Све је почело као шала, уз друштво је пушио по који „џокавац“ и онда је временом почео да губи контролу.
– Са 14 година сам кренуо са марихуаном која је била неки увод у мој свет дрогирања. Након тога сам наставио са екстазијима, па са ЛСД-јевима… У почетку је све то могло да се контролише. Већ са 17,18 сам први пут пробао хероин и од тада до данас траје проблем са хероином. Kако је време одмицало, схватио сам како су ми ствари измакле контроли и да сам полако постао зависник, јер тело је захтевало своју дозу – прича штићеник „Земље живих“ Никола са горким кајањем у гласу.
Никола је водио свој карате клуб преко 10 година док није, како каже „упропастио све то“.
– После тога радио сам послове обезбеђења, пратње новца, док нисам упропастио и то. Прешао сам на молераје и црну браварију, док нисам упропастио и то, како то већ иде код нас наркомана. То су легални послови, али је то мање-више била нека врста фасаде за оно што се радило после посла. Било је битно само да на било који начин дођем до онога што ми је једино неопходно, а то је да одем да узмем своју дозу. Онда је кренуло по инерцији, радио сам што сам морао да радим – искрен је Никола, али са паузама да ухвати дах да би могао да настави.
После свега, потражио је помоћ у Заједници „Земља живих“ у Ченеју где борави последњих осам месеци и где је дочекао нашу екипу.
А да од горег може горе, поверио нам се после снимања, рекавши нам да не зна где му је жена и да му је дете одузето. Рођени брат који му је помогао да дође на лечење, пријавио га је дан пред улазак у заједницу Центру за социјални рад који му је одузео дете. Ћеркица је, у међувремену, додељена на старање његовом оцу.
Због ње и због себе, он је решио да да све од себе да издржи да са имања у Ченеју изађе здрав.
Ми му то од срца желимо, а на крају нисмо одолели да га не питамо шта би поручио свима који имају исти проблем:
– Поручио бих им да се спашавају док је још време и да постоје места на којима могу да пронађу помоћ, а да то није само супституција или оно што држава ради, да нас са једне дроге скида другим дрогама, него да дођу у заједницу и да осете моћ живота.
Слађана Васић, Телеграф
Контакт Земље живих ОВДЕ
