Медији из целог света присете се повремено Валаса Хјума Каротерса (1896–1937), америчког хемичара најпознатијег по изуму најлона. Осим најлона, Каротерс и људи из његовог тима те настављачи њиховог рада први су произвели и полиестер. Каротерс је имао буран приватни живот и патио је од депресије. 1936. године се оженио, но ако је то и могло евентуално да означи почетак стабилније фазе у његовом животу, смрт вољене сестре почетком идуће године гурнула га је преко ивице. У априлу 1937. године, дан после свог четрдесет првог рођендана, Каротерс се убио у соби филаделфијског хотела, испивши цијанид растопљен у лимунади. Знао је да ће кисели напитак убрзати дејство отрова. Надживела га је супруга Хелена, трудна удовица која је у новембру родила њихову ћерку Џејн, посмрче.
Не знамо да ли је Медредин Хоџић, радник фабрике „Полиестер“ из Прибоја знао ко је био Валас Хјум Каротерс. Нема сумње, међутим, да је знао како је фабрика у којој је радио свечано отворена исте оне године кад се он родио: 1962. („Полиестер Прибој“ је основан 1962. године као први и највећи произвођач полиестерских композита. Рана усмереност на производе који су подразумевали примене нових технологија одредили су брз раст предузећа. Од мале радионице, ослањајући се искључиво на сопствене потенцијале, Полиестер се развио у сложен систем са више фабрика.“)
Изјутра 22. октобра 1992. године, Медредин Хоџић је последњи пут кренуо аутобусом на посао из села Сјеверин ка Прибоју. С њим је у возилу било још 14 његових сусељана и једна сусељанка, Мевлида Хоџић, чистачица у „Декорпласту“. Била су ту још два радника „Полиестера“, двојица из „Полиуретана“, два радника Електродистрибуције и три радника ФАП-а, по један из предузећа „Братство и јединство“ и Млин „12. јануар“, један радник у самопослузи и још један из „Декорпласта“ те напослетку најстарији међу њима – Рамиз Беговић, рођен 1933. године, матичар у прибојској општини, који би тога дана можда венчао неки млади пар да Милан Лукић и његови саучесници из паравојне формације „Осветници“ нису отели ових шеснаест људи, одвели их у злогласни мотел „Вилина влас“, где су мучени и злостављани пре него су свирепо убијени, па им је свима од све будућности остало само да буду уписани у матичну књигу умрлих.
Шеснаесторо грађана Републике Србије који су убијени пре двадесет и четири године носили су имена оријенталног порекла, а на попису годину дана раније су се, по свој прилици, изјаснили као Муслимани. Били су, међутим, српски држављани, као и људи који су шест и по година касније мучки убијени у путничком возу у Грделичкој клисури у експлозији ракета које је испалио авион НАТО-а.
Мера будућности Србије је у томе да се држава као институција са једнаким пијететом присећа својих грађана који су као невини цивили, на правди Бога, убијени у рату. То је испит на коме се Србија успоставља или као права република или као родовска заједница.
Пресуда починиоцима злочина и подизање спомен-обележја жртвама јесу кораци у добром правцу. Требало би такође прихватити предлог о додељивању статуса цивилних жртава рата убијеним, као и већи ангажман Србије према надлежнима у Босни и Херцеговини односно Републици Српској с циљем што бржег проналажења посмртних остатака жртава да би их преостали чланови њихових породица могли достојно сахранити. Тог 22. октобра двадесет троје деце је изгубило очеве, а једно дете мајку.
Међу шеснаест жртава, Медредин Хоџић је једини чији су посмртни остаци досад пронађени. Откривени су у језеру Перућац. За живот је Хоџић зарађивао радећи у „Полиестеру“, фабрици базираној на производњи артикала од материјала чија је синтеза у пракси спроведена на бази Каротерсових истраживања. Симболично бисмо могли рећи да су Хоџићев живот и рад чврстим нитима везани за Каротерсову баштину. А његове су кости, пре него што су могле да буду идентификоване, пребачене у мртвачницу Института за нестале у црној кеси од најлона, материјала који је изумео Валас Хјум Каротерс.
Рекосмо на почетку да се светски медији повремено присете Валаса Хјума Каротерса. Пре десет година, у септембру 2006, присетила га се и „Политика“, и то као творца најлон чарапа, популарних хулахопки. Пре четврт века, разбојници попут Лукића и његових саучесника стављали су овакве чарапе на главе кад би хтели да сакрију идентитет. Нико у то време није знао за реч „фантомка“.
Мухарем Баздуљ