„Гидра се сећао ноћи у којој су му одвели оца. Ретко је причао о томе, али то је била кључна епизода која ће потпуно променити живот и после које ће остати сироче. Мајка му је умрла од туберкулозе, а отац је ухапшен после Другог светског рата“
Да ли сте се некада упитали како је глумац Драгомир Бојанић добио надимак Гидра? Реч је о шатровачкој верзији његовог „логичнијег“ надимка Драги.
Драгомира Бојанића Гидру гледамо свако вече на каналима кабловске телевизије у разним наставцима филмског серијала „Луде године“ у којима је „украо“ шоу од Бобе и Марије. Иако га млађе генерације препознају по овим улогама славни глумац се никада није плашио да ће га памтити само по томе. У богатој каријери он је глумио у позоришту, освојио најзначајније југословенске глумачке награде, глумио са иностраним звездама попут Роми Шнајдер и Ани Жирадо.
Један од најзанимљивијих сегмента његове каријере представљају улоге у италијанским филмовима. Он је у Италији, као јунак Ентони Гидра, у чувеним шпагети вестернима тумачио неустрашивог човека челичног погледа који радије троши метке него речи.
Његов глумачки почетак био је филмски. Гидра је рођен 1933. у Kрагујевцу. Мајка му је била професорка Женске гимназије, а отац официр Kраљеве гарде. Није био ни на чијој страни. Чувао је Опленац. Ову породичну причу за Недељник је својевремено испричала ћерка великог глумца, Јелена Бојанић.
„Гидра се сећао ноћи у којој су му одвели оца. Ретко је причао о томе, али то је била кључна епизода која ће потпуно променити живот и после које ће остати сироче. Мајка му је умрла од туберкулозе, а отац је ухапшен после Другог светског рата. Гидра је носио сендвиче стражару да би их овај однео његовом оцу. Kада се трећег дана стражар појавио у дедином шињелу, Гидра је схватио да су му убили оца. И он је са девет година остао на улици. Неки деда је покупио њега и још неколико дечака са улице и одвео их да раде у фабрици конзерви“, описала је за Недељник Јелена Бојанић детињство свога оца.
И онда креће филмска прича будуће звезде филма. Мало спорије од метка Ентонија Гидре, он улази у драмску секцију, па у аматерско позориште и на крају у Kрагујевачко позориште. После три године, глумци Kрагујевачког позоришта су скупили паре, купили му одело и карту за Београд да оде да полаже пријемни на Академији. Kада се завршио пријемни, упитао га је Раша Плаовић: „Имаш ли ти где да спаваш у Београду?“ Гидра му је одговорио да има, а заправо није имао никакав смештај осим оног на железничкој станици.
То је знао и Плаовић који је већ рекао чистачицама на Академији да распреме једну собу с метлама и кантама.
И у ту собу се уселила будућа звезда.
Гидра је знао шта ће се десити са земљом када се појавио Милошевић. Његова ћерка Јелена Бојанић је деведесетих отишла у Америку. Пре тога је била у Лондону. Њен отац се из иностранства вратио због носталгије, а она због његове болести.
„У једном повратку у Србију, 1993, отишла сам директно код њега у болницу. Слетела сам у Будимпешту. Грозно време. Из Будимпеште сам директно отишла на ВМА. Онкологија, четврти спрат. У четири ујутру је све мрачно, а на крају ходника на четвртом спрату светло. Ми се приближавамо. Цео ВМА је био пун војске под оружјем. Није изгледао као болница, већ као објекат под опсадом. Имала сам утисак да сам се вратила у неку другу државу. Моја генерација није била свесна. Попнемо се и видим кроз мрак гужву. А они довозе хеликоптером рањенике, све деца од 18, 19 година, оперишу их, многи су без ногу. Медицинске сестре довозе те младе рањенике у колицима до татине болничке собе и Гидра им прича вицеве у четири ујутру. Знали смо да му је крај, сестре му шверцују цигарете. А у његовој соби дежурни лекари и рањеници се смеју његовим фазонима. Они седе од 11 до четири ујутру код њега, а он има читав монолог, па за сваког од њих штос. Тако је месец дана умирао и свако вече у тих месец дана забављао рањенике“, рекла је она за Недељник.
Гидра је помагао младе глумце. Они су се викедном скупљали код њега на ручку. Један од њих је био Жарко Лаушевић који је једном приликом, током снимања филма, позвао Гидру око поноћи: „Треба неко у сцени да ме удари трамвајем. Ајде, молим те, дођи ти да ме удариш! Ти си сигуран, немој да ме неко други удари трамвајем!“
Глумац Петар Божовић сећао се старијег колеге:
„У животу сам рано остао без родитеља, али сам их касније стекао на филму. У мом првом филму ‘У раскораку’ оца ми је играо Гидра. То је био мој први и незаборавни сусрет с њим и од тада је он био мој ћале“.
Петар Божовић је о томе шта је и ко је за њега Драгомир Бојанић, још рекао:
„Његова дивна жена Љаља ми је у филму ’13. јули’ била мајка. После тога, кад год бих их срео, грлио бих их као своје родитеље, а њихову ћерку сматрао сам млађом сестром. Фалеми“, рекао је Божовић за Недељник.
Једно од најупечатљивијих сећања на Гидру оставио је Никола Kојо:
„Осамдесет шеста, јануар. Ја млад војник, још увек на обуци. Рашка. Хладно, увек нека тензија, неко ванредно стање. Долазе по мене и изводе ме са обуке. Имаш посету, кажу… На обуци нема посете, а кад је ванредно стање, нема изласка из касарне. Долазим на капију, чека ме командант са књижицом и дозволом за излаз. Ништа ми није јасно. Са друге стране стоји поред аута и пуши Гидра.
‘Шта чекаш? Улази’, каже ми својим шумадијским акцентом кога се није никада одрекао.
Одвео ме је у кафану, нахранио, дао као сад војнику да даш 1.000 евра и отишао. У пар реченица које смо изменили, рекао ми је да је дошао јер има нека посла у близини. Остало време смо ћутали.
По повратку из војске сазнајем од пријатеља да ме је слагао. Сео је у ауто и дошао само због мене. Рекоше ми да је тако Миливоје Живановић бринуо о њему и другим глумцима – клинцима. Желео је да врати ту пажњу и да се настави традиција. То је био Драгомир Бојанић Гидра“, описао је Никола Kојо.
Недељник