„Наши људи погрешно сматрају да је некоме тамо у иностранству било много лакше него нама овде да успе и да заради, зато што себе доживљавају као жртве географских и историјских околности, и зато очекују да повратник буде солидаран и да он са њима подели свој капитал“, каже др Зоран Миливојевић поводом „случаја Дивац“
Лако је Дивцу, он има где да оде, гласио је један од најчешћих коментара на друштвеним мрежама и на сајту Недељник.рс.
Интервју Влада Дивца објављен у прошлом броју Недељника у ком је говорио о разлозима због којих поново са породицом напушта земљу, свакако да је (поново) отворио питање о стању у друштву које је, изгледа, толико рђаво да и они којима је ванредно стало да се прикажу као патриоти, одлучују да Србију, као некада патике или копачке, окаче о клин и пуни горчине напуштају земљу.
Некада повратници умеју да нервирају ставом: „ја овде не бих могао да живим“ или „како издржаваш, ја не могу више од десет дана“ или чак неким оптимизмом: „како ми недостаје Србија“, „ти не знаш шта значи бити далеко“…
Психотерапеут др Зоран Миливојевић објаснио је за Недељник да људи после пет година боравка у иностранству почињу да мењају менталитет. Али, то не значи да нису носталгични, нити да не виде проблеме који владају Србијом.
„Људи који су у некој области, науци, спорту, уметности, успели у иностранству, морали су да тамо проведу неко време и да се навикну на друштвени систем који тамо постоји, а који је много уређенији од нашег“, каже др Миливојевић. „Многи људи који оду у иностранство првих година се осећају ‘на привременом раду’ и имају доживљај да ће се вратити у домовину када остваре неки циљ. Међутим, већ око пете године боравка у иностранству они мењају менталитет. С једне стране су сувише дуго одсутни из наше земље, тако да када се врате наилазе на пуно промена, а оне ствари које им раније нису сметале, почињу да им сметају. С друге стране су се навикли на систем који постоји у страној земљи и тамо им је постало удобно. Другим речима, они су и даље „наши“ али су се променили јер је иностранство „ушло“ у њих. Поглед таквог човека на Србију јесте носталгичан, али истовремено примећује многе негативне ствари на које смо ми огуглали и које и не примећујемо. То је ситуације унутрашњег конфликта и амбивалентности: носталгија вуче ка домовини, да се на неки начин једном ногом стоји у домовини, али уз истовремену одбојност према тим негативним стварима.“
И док неко ко је успео у иностранству по повратку очеује само да буде прихваћен и поштован – што га чини наивним очигледно – други га углавом третирају као „вреће пуне пара“ и као некога ко „приказивањем свог успеха иритира друге“.
„У многим земљама ако сте успешни и имућни, други вас поштују, али овде је то разлог да вас не подносе“, каже др Миливојевић. „Наши људи погрешно сматрају да је некоме тамо у иностранству било много лакше него нама овде да успе и да заради, зато што себе доживљавају као жртве географских и историјских околности, и зато очекују да повратник буде солидаран и да он са њима подели свој капитал. И зато често око људи који имају новац, као магнетом се привлаче људи који би се окористили. Они једно време праве ‘пријатељски’ однос, а онда предлажу заједничке пројекте, јако добре прилике и слично, са циљем дељења добити. А како повратници из иностранства желе да буду прихваћени, велики број њих у првих годину дана позајми велики новац разним рођацима, пријатељима и колегама, и то новац кога највероватније неће добити назад. И тако почиње тај доживљај искоришћености и откривање да је околина прикривено непријатељски оријентисана.“
У суштини свега је осим користи и похлепе, како каже психотерапеут Миливојевић, и осећање зависти које се рађа из мишљења да је туђ успех доказ да они нису успешни, имућни и добри.
„То је оно: ‘шта он мисли, направио је тамо неке паре, па сада мисли да је овде главни фрајер’. И ту је неспоразум: успешни повратник, рецимо спортиста, показује свој успех кроз ауто који вози и очекује да му то људи признају као заслужени статус, а уместо поштовња налети на непријатељство и дисквалификације мотивисане завишћу. И онда наши људи мисле да, ако поштују нечији успех онда се „увлаче“, а ако га дисквалификују онда су особе са интегритетом.“
А када дође до конакта са политиком, уобичајено ти „важни“ људи свашта обећавају повратницима, тако да се, како каже др Миливојевић, ова игра пељешења често наставља и на институционалном нивоу јер се очекује „бакшиш, мито, дакле корупција, тако да се повратници на крају разочарају и у државу када схвате да од обећања нема ништа, а они су нешто уложили“.
„Kада се накупи довољно таквих доживљаја, одлуче се да се породично, заједно са својим капиталом преселе у неку уређенију земљу где ће моћи они и њихова деца да мирније живе. И то је парадокс, да се неко такав осећа више прихваћеним у САД, Швајцарској или Словенији, него у домовини. На тај начин смо у ситуацији да сви губе – и ми губимо њих и њихов капитал који би могли овде да ангажују, али и они губе нас у свом разочарању. Оно што наши људи, а ни политичари не схватају довољно добро јесте да немате богато друштво без богатих појединаца. А наш став према богатим или имућним је одувек био подељен између дивљења, зависти и похлепе.“
Недељник