Кроз толике године, а има их 113 од браће Рајт до данас, човек се привикне на чињеницу да и у авијацији мора да се гине. Некада давно биле су то херојске погибије, јер ако не идеш главом кроз зид, ниси ни способан за пилота. Када су авиони добили путнике који плаћају карту да би били превезени из тачке А у тачке Б, Ц, Д, Е, Ф, Г до З, зидове си смео само да прескачеш или заобилазиш, у њих никако. Кад су авиони добили електронику и аутоматику, зидови су престали да постоје. Али авиони и даље падају. Зашто?
То се питамо сваки пут кад падну. Из сваког пада научи се нешто, зато су сва досадашња правила летења исписана црвеним мастилом. Крвљу, хоћу да кажем. Да ли ће ова најновија трагедија, на дан Божића и тик уочи Нове године, одговорити на још неко до сада непостављено питање, то ће хладне истражитељске главе на овај или онај начин открити. Надам се, мада та нада нема неко снажно утемељење. Када падају „ербасови“ и „боинзи“, увек се некако стиснем и сумњичаво зажмирим, јер знам да ће се индустријски лобији дебело умешати и по сваку цену се изборити за савршену исправности својих авиона, а пред публику жељну линча гурнути неискусну посаду, задремалог капетана или полуделог копилота склоног самоубиству. Тако, ваљда, опстају глобални брендови – планета не сме да изгуби поверење ни у једну од две мега-фабрике са чијих трака излазе летећи крузери – ону источно и ону западно од Гринича.
Пошто је овде реч о паду руског авиона чија трагедија је добила светски публицитет због путника који су се у њему затекли, очекујем бар донекле поштен и извештај и закључак комисије која истражује удес. Желео бих да руски индустријски лобији немају разлога да штите себе од себе самих. Авиони се производе „у кући“ и у кући и остају. Тиме не мислим само на Русију, већ и на остатак азијског дела некадашњег СССР-а. Западне земље их никада нису ни куповале, мада су их западни „спотери“ необично волели, додуше на неки само њима знани начин.
Изнад свега, не могу да преболим погибију чланова хора и оркестра „Александров“. Неописив осећај: видим их како се у ужасу и хаосу те наносекунде, вероватно дуге као вечност, разбијају о површину Црног мора. Чујем крике басова, баритона и тенора како урлају последњу партитуру на најкраћем наступу у животу. Онда престају да постоје: они, којима сам се толике године дивио. Тама и тишина. Тишина на дну Црног мора које је у недељу, 25. децембра 2016, постало још црње.
Гледајте их и слушајте:
Зоран МОДЛИ, ФБ