„Нажалост, сада за Први мај, овде ћемо поново имати ужасно актуелне оне „три осмице“ за које се раднички покрет залагао крајем 19. века и када је направљена прва просава Првог маја“, рекао је Стојиљковић за Срну.
Он је додао да је „за многе запослене овде осам сати рада, пристојног уговореног и на време плаћеног, осам сати одмора и осам сати слободног времена постала нека врста басне или бајке о добром животу“.
„Два века касније опет имамо актуелне те три осмице“, навео је Стојиљковић.
Говорећи о систему у којима живе радници на просторима бивше Југославије, укључујући и Србију, он је рекао да је то „разорна комбинација фарисеријског неолибералног модела, где је неолиберални модел још ригиднији у интересу прикупљања профита“, и партијског капитализма.
„Оно што имамо на свом терену је систем партијског капитализма и партијског запошљавања, где су партије и коалиције на власти које се мењају, окупирале државе и претвориле је у свој систем, запошљавајући, постављајући своје људе на руководећим позицијама у јавном сектору“, рекао је Стојиљковић.
Он је оценио да су рат и ратна дешавања у региону просто отворили простор да то буде још ригидније са већим нивоом сиромаштва и беде.
Стојиљковић је навео да су позиција запослених, стопа неједнакости, заостатак зараде у односу на профите и повлачење синдиката општа константа, само што то има још ригидније видове на читавом бившем југословенског простору, са делимичним изузетком Словеније. Он је додао да је Словенија показала, ипак, неку врсту спремности да поштује социјалне и европске вредности и да гради социјално-тржишни модел и да не укида праксу заштићености колективним уговорима, што је резултирало релативно одржаном стопом синдикалне унисионисти и високим покривености запослених колективним уговорима.
„Волим да цитирам шведске социјалдемократе из 70-их година, који су отприлике рекли – радник може имати солидну плату, може купити кућу на кредит, може имати и своја кола. Ја бих додао и свој плазма телевизор. Али, то је једнако небитно, као што се плебс није питао ни за време Римског царства“, навео је Стојиљковић.
Када је реч о законским оквирима у вези са правима радника, он је рекао да они остају у оквиру европских правила, јер се формално макар тежи европским интеграцијама и европским вредностима, али да то у пракси остаје далеко испод нивоа закона.
„У синдикатима морамо да покажемо велико умеће организовања и да комбинујемо и елементе протеста и вођења социјалног дијалога, али и лобирања међу грађанима и организацијама цивилног друштва за промене“, навео је Стојиљковић, додајући да социјалне захтеве, треба да прате и политички.
Држава се понаша као Суперхик
Од студената, пензионера, незапослених и свих грађана очекујемо да нам се придруже на првомајском протесту, који са мотом о већим зарадама и мањим неједнакостима организујемо са колегама из Савеза самосталних синдиката. Истовремено УГС „Независност“ без застава и говора и жеље за туторством подржава захтеве студената за елементарним демократским изборним рухом Србије, као и непристајање на судбину сиромашне, духовно поништене, забачене европске провинције, каже за Данас Зоран Стојиљковић, председник УГС „Независност“, и додаје да је отужно што се подгрева стереотип да 1. мај, уместо борбе за достојанствен рад и пристојан живот у слободи, симболишу само роштиљски уранци.
– Кад размишљате да ли ћете се придружити нашем првомајском протесту, прво себи одговорите на питање да ли ви и ваши живите добро и имате ли извесну и пожељну перспективу? Да ли грађани Србије, ако уопште раде и за свој рад примају зараду, заслужују више 386 евра колико износи просечна плата? Да ли је упола мања пензија пристојна накнада за крај вишедеценијске радне каријере? Је ли пристојно да помињем задовољство послом, осећај остварености и слободе да се каже шта се заиста мисли и држи логиком и аргументом струке, истиче председник „Независности“ и додаје да због свега синдикати и грађани морају да се подигну и изборе за веће зараде и мање неједнакости.
– Прво се упитајмо докле ћемо плаћати цену свих промашаја гарнитура на власти. Повратак у (периферијски) капитализам се очито показао дужим и скупљим него што су грађани могли и да претпоставе. На том, већ четврт века, дугом путу већина је свела свој живот на умеће преживљавања да би се шачица докопала богатства и власти. Србијом и земљама региона, уз повремене међусобне чарке, владају политички лидери, тајкуни у њиховој милости и репрезенти страног капитала. Учествујемо у „трци ка дну“- нудимо све повољније субвенције и све јефтинију и обесправљенију радну снагу а преко партијског запошљавања и напредовања партијски картел поседује државу. Зашто нас онда чуди што нам се корумпирана држава, уместо да буде нека врста Робина Худа, понаша као Суперхик, лик из стрипова који узима од сиромаха да би још додао богатима. Србија је данас са нивоом неједнакости готово дупло већим од европског просека. Последично, политичке и економске елите – цементирањем разлика успешно постају владајућа класа. Социјални лифт заглављен је на горњем спрату виших средњих слојева сви остали су у слободном паду, напомиње Стојиљковић и додаје да се до бољег живота може стићи једино ако партије истерамо са простора који им не припада – привреда, правосуђе, образовање, медија и да строго контролишемо тамо где је једино логично да буду – на изборима и у политичким институцијама.
За рад у пристојном друштву
Основни циљ „Независности“, као и свих синдиката који се нису претворили у експозитуру политике и послодаваца јесте пристојан рад у пристојном друштву. Жалосно, али наш први циљ је да се у 21. веку, из формуле 24/7 у којој смо потенцијалном послодавцу на располагању 24 сата свих седам дана недељно, вратимо захтеву из 19. века за три осмице – 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати за породицу, пријатеље, рекреацију и културу. Култура, образовање и умеће самоорганизовања су једини социјални капитал којим располажемо као запослени и грађани.
СРНА/ДАНАС