„Завештање“, документарно остварење Ивана Јовића, које чине сведочанстава људи који су преживели геноцид у Независној Држави Хрватској, после београдске и бањалучке пројекције приказан је у три града у Хрватској. Филм је имао и прво фестивалско приказивање као посебан гост Међународног филмског фестивала у Москви.
https://www.youtube.com/watch?v=I2WxgFe7PiI
Главни утисак аутора по повратку из Русије је изненађење публике чињеницом да су жртве геноцида проговориле тек седамдесет година после рата. У Русији постоји снажан наратив и култура сећања на Други светски рат која је дубоко антифашистичка и прожима руско друштво у целини, а објаснити комплексност сукоба на нашим просторима чини се као немогућа мисија, каже директорка филма Моња Јовић.
„На питање гледалаца како је могуће да се тек сада снима сведочанство, а победио је антифашизам, одговорила сам да се на ту тему може снимити још један филм. Осетила сам неку врсту зависти према њиховој позицији, једноставности коју носи њихов став према том рату. С друге стране, ми никада нисмо размишљали у довољној мери о култури сећања на цивилне жртве, то је мој најснажнији утисак после пројекције“, каже Моња Јовић.
Инспирисан људима који мучно наслеђе геноцида, почињеног не само у логорима већ и на кућном прагу, носе кроз живот, Иван Јовић је одлучио да сними све који су преживели пакао логора у НДХ. Снимио је више од 450 сати разговора са око стотину преживелих из Јасеновца, Сиска, Јастребарског…„Завештање“ је први документарни филм о геноциду у коме нема архивских снимака злочина. Редитељ објашњава да су намерно избегнути, јер су их начинили злочинци, а на њима су жртве потпуно дехуманизоване.
У Јовићевом филму, као ликови на иконостасу, смењују се лица људи који су преживели пакао усташких логора за децу, који су у Европи формирани само на простору Независне Државе Хрватске. Поред тога што представља сву суровост џелата, филм показује како безумље и зло брзо постају прихватљиви у атмосфери линча која је владала на просторима фашистичке марионетске творевина каква је била НДХ.
Страдање у Јасеновцу део је породичне трагедије директорке филма Моње Јовић, али и историје породица многих њихових пријатеља и познаника. Потресно историјско сведочанство јесте приватни пројекат ове породице, реализован уз помоћ малих донатора, а снимање је симболичним средствима помогао и Филмски центар Србије.
Аутори филма подсећају да у напору сећања на жртве у Израелу учествује цело друштво. То је посао просвећеног слоја, а ми смо у томе веома подбацили, Јевреји су схватили да ако желе друштво на здравим основама, морају да се баве оним што им се догодило у прошлости, каже за Спутњик Моња Јовић.
Она додаје да у Хрватској људи баш и не желе да знају нешто о овоме. Пројекције у Хрватској аутори сматрају изузетно важним, јер је у тој земљи на делу покушај ревизије историје, чега, како кажу, има и у нашем друштву, али је у тој земљи радикализован.
Ипак, Хрватска јавност није могла да игнорише ово сведочанство о злочину почињеном у име независности. О филму се тако више пише и говори у Загребу него у Београду. Публика је поздравила баш овакав филм, без коментара, без историчара, без интерпретатора, филм у коме искључиво говоре жртве, што је најснажнији одговор порицатељском наративу који влада у Хрватској.
„Били смо у преговорима са нашим јавним сервисом, као и са РТРС из Бањалуке, али ниједна кућа није исказала жељу да направимо серију од материјала који није могао да уђе у филм. То је болно и тешко схватљиво, јер ово јесте прича за нашу државу. Да иронија буде већа, истог дана када смо слали протестну ноту Републици Хрватској, добили смо одбијеницу за серију на РТС-у. У Бањалуци, после започетих разговора, нисмо добили ни одговор о томе шта је разлог њихове незаинтересованости“, каже Иван Јовић.
Ипак, комплетан материјал биће похрањен у архиву Јад Вашема, а у току су и преговори са шведском организацијом „Тера форминг“ да се материјал користи у обуци архивара и библиотекара из Србије, јер у нашој земљи нема искуства са третирањем овакве историјске грађе. Ова чињеница требало би да помогне да филм допре до што више људи.
Спутњик