Постоје „прави“ и постоје погрешни моменти да се нешто каже. Постоји право и погрешно време да се нешто схвати. Постоји исправан и погрешан контекст да се подсетимо почетака у некој врсти ретроспективе.
Овде ми падају на памет жалосни примери. Рецимо, неко се сети свих предности здравља након што ступи у полни однос у ком добије венеричну болест. Сети се снаге, полета и виталности након што их изгуби.
Такво сећање обично покрене неки од два уобичајена процеса – један је покајање, а други је самооправдање. Први процес је духовно лековит, а други води у још дубље егзистенцијалне поноре самообмане. У покајању смо свесни да је телесни бол катарза која прочишћава душу; у самооправдању, признајемо грешку, АЛИ пре свега као последицу „околности“, а не ситуацију која доводи до преумљења.
Наравно, чак и у случају самообмане, вероватно не бисмо поновили грешку која нас је довела у проблем – али, не због тога што смо спознали суштину греха који нас је увео у заблуду, него само због тога што наш акт није дао очекивани резултат задовољства, него нам је произвео бол и патњу. Бежање од бола није преумљење – то је напросто инстинктивна, готово анимална реакција. Ако би се вратили на метафору блуднице, није проблем ступање у однос са њом, него је проблем болест коју нам је пренела. Дакле, да је блудница била здрава или да смо употребили заштиту, не бисмо били у проблему, зар не?
Зар је то смисао реченице са самог почетка Псалтира да је „блажен муж који не иде на веће безбожника“? Уколико желимо да православну духовност унесемо у политику, да ли онда ово упозорење божанског псалмопојца има некакву „тежину“? Имају ли тежину Христове речи да „светлост и тама немају заједницу“? Да ли Христова одбијања искушења којима га је Сатана подвргавао у пустињи могу да буду примењена у политици која би хтела да буде хришћанска? Коначно, ако све то не помаже, шта је онда са народном изреком да „ко с Ђаволом тикве сади, о главу му се лупају“?
Гордост увек заслепљује, како у личном, тако и у политичком животу – а једном када нам одузме вид и претвори нас у слепца, вуче нас кроз блато и смрад, да би нас на крају гурнула у јаму очајања, у стање безизлазности. Тада сви виде наше жалосно стање, а ми који смо лишени вида га само осећамо. Право покајање и преумљење најтежи су управо у стањима гордости или очајања, управо због тог духовног слепила. Очајање је стање жаљења за временом горде узвишености, а не покајање због упада у гордост. То је ситуација када неки пијанац, наркоман или особа која се распада од сифилиса држи моралне придике у стилу: „не радите те ствари, јер видите како је мени“. Изјава је наравно тачна, али је и неумесна, јер је само стање у ком се такав човек налази већ „живо сведочанство“ последица пада.
Да ли је у оваквом стању могуће озбиљно тврдити да смо све време остали доследни некаквом почетном узвишеном идеалу иако смо „мало“ свратили у бордел и „случајно“ се заразили. Тај наш чин не значи суштинско него „тактичко“ скретање, а наша борба је остала „иста“, више од две деценије. Заиста?
Па, хајде да то мало тестирамо?
Ондашња теза је била борба против другосрбијанаца – а сада је савез са другосрбијанцима;
Ондашња теза је била против NATO/EU и мешања сличних страних фактора у наш живот – сада, то су отворени позиви истом том страном фактору да нас доведе на власт;
Ондашња теза је била да „ови оду, а да се они не врате“ – а сада делује да је ипак могућ договор са било ким ко жели да се договара.
Ондашња теза је била породичне вредности – а сада, то је „гарантовање права“ LGBTQ заједницама, притом без било какве ограде у односу на, рецимо, њихова евентуална брачна права…
Ове и многе сличне аберација би могле да се назову „макијавелизмом“, да Макијавели није описивао принципе успешног владања, уместо опортунистичке превртљивости. Нису проблем „жути“ који су остали доследни самима себи и својој другосрбијанштини, „плави“ који су и настали као личноинтересно предузеће лишено било какве идеологије или „црвени“ који су превртљивост претворили у уметност – проблем је у онима који су кренули од идеја Збора, преко четништва у „режији“ Бошка Радоњића, затим некаквог ДСС, а затим и ДС сателита, савеза са ДЈБ (из његове неолибералне, а не садашње „суверенистичке“ фазе), да би коначно стигли на позицију оног дела другосрбијанаца који бојкотује изборе (формално из принципа, а суштински зато што не може да их одгоди ни силом ни „строгим постом“) и правдања пред другосрбијанцима који излазе на изборе (Србијанка и ПСГ).
Најзад, све то „није битно“, јер смо и даље „политичко крило националне српске опције“? А ко то, конкретно? Колико је сабораца из 1999. или 2000. године и данас у овом „про-лајф покрету америчког система вредности“? Колико људи који су га градили и подржавали у њему данас препознаје изворне принципе? Уколико је идеологија покрета за двадесет и једну годину остала непромењена, која од неколико промењених идеологија је у питању? Где су оснивачи (осим једног или, евентуално, двојице) и где су ти изворни принципи?
Као што сам рекао, покајање је самоспознаја, а самооправдање самообмана.