Историја је присутност (садашњост) историјских догађаја у садашњици. Шта је или ко је генијални песник? — То је онај који би данас (наравно, у Грчкој) певао онако како би певао Хомер да је данас жив, или како би (наравно, у Русији) писао Толстој да је данас жив. (Корбизије то каже за архитекте: онај који данас […]
Својим наступима и полемикама на марксистичким трибинама 80-их година прошлог века када се урушавао титостички систем, Жарко Видовић је са ондашњим оцима Атанасијем, Амфилохијем и Иринејом утицао на духовну обнову српске интелигенције. Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и
У Дјелима апостолским, 17,22-29 апостол Павле одаје признање Атињанима који су, у платонској философији надахнутој дивљењем битију и љепоти, наслутили Бога Непознатог и поштовали Га; „онога, дакле, којега не знајући поштујете, Тога вам ја проповиједам“, каже апостол „незнабожаца“ (тј. народа који нису имали Свето Писмо, дато Израиљу)! На дивљењу љепоти Божије творевина, па и човјека,
У правој поезији живи предање. (Сезан је рекао: у уметности чак и њена револуција, у њој, служи само томе да спаси, обнови и освежи традицију!). Кад низ поетских дела говоре из истог предања (што их све сврстава у исту националну поезију), онда је довољно једно дело, па да Вас она подсети на сва остала и
Сусрет уметности и личности могућ је само у истини битија: само у томе сусрету се отвара тајна личности да проговори језиком који тада (у својој преображености) значи уметност. То није сусрет у некој обичној истини (тачном обавештењу о неком збивању), него у истини битија. Уметност извире из тајне која је тајна саме личности. Уметност је
Цивилизација је „комплекс институција“ (сплет установа), тј. систем радних и других потреба и правила свакодневнице, озакоњених обичајима или законом установљених (а онда обичајношћу, Sittlichkeit, познавањем, навикама и обичајима устаљених) и зато је природно што установе (цивилизацијске) нису предмет и феномен (надвремене) историје, него науке (или правне или друштвене науке, етнологије, социологије, „свакодневног живота“ нека цивилизације). Цивилизација је,
Хришћанство преображава човека на тај начин што битно мења његово схватање историје, јер мења човеково схватање себе у времену, па зато и све оно што је у човеку повезано са схватањем историјске заједнице, а то је најзначајније у човековом схватању битија, живота и смрти. Зато се и напад на Хришћанство – оспоравање, хула или прогон
А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле
За мене нема другог спаса осим парохије! То препоручујем свим православнима. Без тога све оде у ветар Дипломирали сте историју уметности и радили као ликовни критичар; Ваш докторат Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом посвећен је уметности; објавили сте и књигу …и вера је уметност! Колико је ваше бављење уметничким надахнућем утицало на ваше схватање
Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим Рођени сте у Тешњу, детињство и младост сте провели у Босни, најпре Добоју а потом у Сарајеву. Одакле су пореклом ваши родитељи?— Моја мајка Јелена рођена је у Тешњу, а отац Стеван Видовић у Стрмици код Книна,