ПатриОТ

Ако је Ње­гош за­и­ста „тра­гич­ни ју­нак Ко­сов­ске ми­сли“ – ка­ко је Ње­го­ша де­фи­ни­сао Иво Ан­дрић – он­да је у Ње­го­ше­вој три­ло­ги­ји при­сут­на три­ло­ги­ја Ко­сов­ског За­ве­та. Али, то он­да зна­чи да ли­ко­ви Ње­го­ше­вих игу­ма­на пред­ста­вља­ју ре­ше­ње тај­не Ко­сов­ског За­ве­та? У Ко­сов­ском За­ве­ту ја­вља се ди­ле­ма: или Цар­ство Не­бе­ско, или цар­ство зе­маљ­ско![1] Ко се опре­де­љу­је за цар­ство зе­маљ­ско, […]

Истина битија не може бити мишљењем ни сагледана, ни утврђена, ни схваћена, ни представљена. не може мишљењем! Јер оно је поимање, које све појединачно сврстава и тако све појединачно негира: појмом врсте (Појам је реч. Реч је средство језка. Језик је замена за показивање. Тако појам служи човеку да избегне суочење (показивање), контакт и доживљај битија повереног

Фјодро И. Тјутчев, ДВА ЈЕДИНСТВА Из препуњене Господњим гневом чаше, Крв се прелива, и по Западу лије, Шикнуће крв браћо и на груди ваше!               Словенски свете збиј се снажније… „Јединство – оракул наших дана рече, – Крвљу и гвожђем исковаће се сȁмо“…¹ Али, хајде да га ми љубављу саздамо, И видећемо шта је јаче…

Црњански о сеобама Црњански не пориче значај елемента хронике у свом роману. Каже: „О сеоби, о збивањима у Крајини и Осеку, кад су хапшени (арестирани) официри који су тражили паспорт за Русију, био је хапшен (арестиран) и капетан Пишчевић. Он је доцније, кад је постао ђенерал Катарине II у Русији — описао шта је све било

Историја је континуитет заједнице, тј. одржање заједнице у њеном континуитету упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни, идентитет „маштовни“ (тајни, завјетни), а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, прекида континуитета: само у машти можемо стећи и чувати идентитет са покољењем које је живјело г. 1389, или са покољењем из 1689, или са

..још Платон говорио о уздизању, о трима хипостасама душе (суштог) човека: о души телесној, о души распетој између два света (управо трагичној) и о души духовној. То уздизање се осећа као реална могућност човека. Она се чак као реалност и доказује: у празничним моментима мистерије (и свештене поезије и уметности), али као могућност релна само

(…) Уобичајено је схватање да је то спјев о „истрази потурица“. Међутим, спјев о таквој, тобожњој „истрази“ (искорјењивању) није Горски вијенац, него епска пјесма коју обично узимају као модел (или чак прву варијанту) Горског вијенца, пјесма Српско Бадње вече, трећа пјесма у Његошевом Огледалу српском, са 306 десетерачких стихова. Сам Његош ставља догађај опјеван у тој пјесми у годину 1702. („око 1702.“).

Позната је кнез Лазарева клетва, изречена на Косовској вечери као пријетња (али магијска пријетња) издајницима и оним који не дођу у бој на Косово. Та клетва је епска и не може се сматрати завјетном. Завјетни Бог је Христос; он је Небеско царство. Епско схватање рачуна на Бога као савезника у свјетовним збивањима и борбама; такав свјетовни „Бог“

За не­што ма­ње од две и по го­ди­не (од мар­та 1845. до је­се­ни 1847. го­ди­не Ње­гош је на­пи­сао: Лу­чу Ми­кро­ко­зма (обе­ле­жа­ва­ће­мо је скра­ће­но са ЛМ), Гор­ски ви­је­нац (ГВ) и Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли (ШМ). Пр­ва два ру­ко­пи­са је и у штам­пу пре­дао од­мах, а тре­ћи (ШМ) пре­дао је пу­не три го­ди­не ка­сни­је, 1850, те се

Заједница настаје, држи се и обнавља се из вере. Вера је узајамно поверење људи, дубински засновано на поверењу у Бога. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера, осећање. Вера је, дакле, осећање поверења које може