“Сусед је причао о неком војнику кога су звали Бојко „Мали“ и злој судбини његовој приликом прогоњења Аустријанаца из Србије прошле године у ово доба.
– А Бојко – шапће лагано мој сусед наслоњен леђима на моја леђа – био је некако добра срца. Сваком да учини, сваком да помогне, па га сви волели.
– Па кад почесмо лане у ово доба да чистимо Србију од Аустријанаца, потерасмо иx како их нико и никад није терао.
– А надрли смо као ма’нити, не може командант да нас устави. А и како ће, кад је цео наш пук отуд из Тамнаве, Поцерине и Мачве, из Рађевине и Јадра, те свака стопа што смо је ослобађали била је наша. Наша поља, наше горе, наша села и наше цркве, наше куће и наша деца. Иx, како нам је тек, данас овоме сутра ономе, заиграло срце кад би спазио познат друм, познату шуму, познату стазу, познато дрво. Тамо, на крају стазе те, иза оне шумице, близу оног дрвета, његово је село, моје село, наше село. Причамо један другоме свак о својој кући, својој деци… Па Бојко тако полегао до мене и казује ми то што сви казују, о својима о којима сви говоре.
– Имам – вели – две удате сестре, у добре куће. Брат се поделио од мене кад ме оженио. Имам једну девојчицу, ви’ш, ‘волишна је, на мене, те рекао би не зна ни две унакрст, а да знаш само како је мудрица и како уме да каже, те толико пут’ сам помислио: штета што није мушко! А није само на језику, и кућаница је, помаже, боме, мајци на сваком послу; уме сама скувати каву, уме очупати пиле, па чак и просејати иако једва ручицама обгрли сито. Ранко ми је годину дана млађи од ње и пошао у школу, па, ако бог да, нек’ млађи прихватају кућу, а овога је штета одвојити од школе. Учи и слуша. И да видиш само како он пази књигу, да му не кане кап воде, да му се не поврне лист, да му се не искаља. А да ми видиш Бату, ништа није ово двоје према њему. Нема ни три педља од земље – и он је мали на мене – а округао је као лубеница, кад га гурнеш а он се ваља око себе и не може да се устави. И чудно неко дете, откад је пало на свет никад није заплакало, само се смеје. Знаш ли, болан, мој Бата, кад хоће да спава, он се смеје, кад се пробуди ујутру, опет се смеје; играш се с њим, он се смеје; а шопиш га, кад не ваља, он се опет смеје. Не зна да говори него тако брља језиком ко пијана баба. А биће напредно дете. Ако ми се Ранко одметне од куће и ода се школи, онда ћу на Бати кућу, нек’ ми он буде домаћин. Само ако бог да те се све лепо сврши…
Загазисмо и у Јадар, а Бојку срце нарасте. Ту је, у својој земљи, познаје сваки камен, познаје сваки трн. Иде, иде напред, а упро поглед тамо, тамо је његова кућа, његова ћеркица која помаже мајци, његов Ранко, његов Бата.
Тек прођосмо отуд Јаребица, а командант заустави батаљон. Кажу, стигао од некуд глас, Аустријанци се уставили код Крупња и ту ће као да нас чекају, да се бране, па се морамо задржати да сачекамо појачање.
Па тако ту поседали крај друма, те један узео иверку и скида блато с обуће, други савија цигарету, трећи се претоварује, четврти се приxватио мало хлеба… Знаш већ како је на одмору.
А у Бојка светле очи, пуне суза и радости. Са тога места на коме смо догледа се његова кућа. Чим је сагледа, он приђе поручнику који је уморан сео на један камен. Приђе му, па се испрси и тресну ногом о ногу.
– Господине поручниче, молим покорно!
– Шта је Бојко? – пита га поручник.
– Молим за дозволу да обиђем кућу.
– Богами, Бојко… – узе затезати поручник.
– Није далеко, ено преко оних њива, ено се догледа.
– Је л’ оно? – учини поручник.
– Јес’, господине поручниче.
Оставио сам саме жене са децом, па да видим како су прошли. Нећу седети, само да навирим, да се поздравим, па ето ме!
– Е, кад је тако близу, а ти хајде. Па немој само да навириш, поздрави се лепо са својима и проговори. Отуд, од твоје куће, догледа се овамо: кад видиш да крећемо, а ти хајде за нама.
– Хвала, господине поручниче! – кликну Бојко весело, па се отисну с друма у њиве и поче прескакати потоке и плотове па све пречицом оде као тане из пушке.
…
Али се Бојко боме дуго, врло дуго задржа, те рекоше неки: да пошаљемо по њега. Заборавиће се, веле, па ће остати те навући кривицу себи. Потраја још дуго, те се сви озбиљно забринусмо што се не враћа.
– Да опалимо један метак – вели каплар – па ако је и заспао, пробудиће се.
– Јок море, сад ће он. Знаш како је, заговорио се с децом па и не осећа како време промиче.
У том се Бојко појави на капији крај вратница и сви гракнуше. Али Бојко не полази овамо к нама већ стао пред капију и гледа. Гологлав, пушка му о рамену, стао и гледа да види ваљда јесмо ли још на друму или смо кренули. Узеше опет наши да му довикују и да звижде, иако се не чује донде, а он стоји пред вратницама, гледа овамо и не миче.
– Пази, нико га од његових не испраћа! – примети неко. Утом Бојко, који се још никако не маче с места, скиде пушку с рамена, па је онда диже до ока и нанишани овамо, право на нас. Док се ми само окретосмо једно другом, а Бојкова пушка плану и тане просвира изнад наших глава.
– Шта му би? – запиташе се с разних страна и још не стигоше један другом да одговоре, а оно пушка и по други пут плану и тане просвира баш између нас.
– Ама, ко то пуца? – скочи поручник и док хтедоше да му обрате пажњу на Бојка, Бојкова пушка отпоче убрзаном паљбом: пљас, и један с леве стране друма дрекну:
-Јаој, погоди ме!
Сви се ускомешасмо, сви узбунисмо, а Бојко и даље стоји тамо на вратницама и пуни пушку и наставља журно паљбу на нас. Паде још један, и то овај погођен у срце. Није ни зинуо.
– Брзо, шта чекате, шта сте се збунили? – дречи поручник.
– Да пуцамо? – пита наредник.
– Пуцајте!… Или… Чекај! Има у кући деце, нису крива! Дед’те један с једне а други с друге стране па га опколите. Хоћу да ми га доведете. А ви остали полез’те, не гините лудо.
Ја сам пошао са првом десетином, јер некако поручник погледа у мене кад рече да се одвојимоу потере. Трчали смо низ друм, па кад смо измакли у правцу у коме је Бојко пуцао и његовом погледу, ускочисмо и ми преко јарка, те кроз њиве право иза куће. Дотле су већ стигли и они с друге стране, те опколисмо тако кућу да нам не може умаћи.
– Бојко, предај се! – викнух баш ја главом, сакривен иза ћошка.
Он престаде да пуца и спусти пушку. Притрчасмо и један и други и дочепасмо га за руке, а каплар отпаса тканице и поче му везивати руке. Бојко се није отимао, он је дозвољавао да се чини с њиме што се хоће; он је само дрхтао и тресао се целим телом, a из замагљениx и крвавиx очију врцале су му сузе и промуклим, загушеним гласом драо се:
– Пустите ме, пустите ме да иx побијем све! Пустите ме да иx побијем!
– Шта учини, море! – дрекну каплар и потеже разјарен да га удари песницом. Али га не удари, и он га је волео као и ми, него га само дочепа за гушу и затресе узвикујући: – Шта учини, море?
Бојко само ћути, даxће од умора, на слепоочници му бију модре жиле, колута очима и гризе изгореле усне из којиx му већ шикће крв. Не можеш да га познаш, лице му се сасвим унаказило, по челу му се исписале бразде и онај његов осмеx сасвим се избрисао.
Док смо се мајали око Бојка, а један од војника, који је ушао у кућу да види има ли кога тамо и пита шта би човеку, изиђе отуд блед као восак.
– Их, људи божји, ‘одите да видите несрећу и греxоту!
Потрчасмо сви у кућу сем двојице-тројице, који осташе крај Бојка. Потрчасмо и устависмо се на вратима. Не дај ти, боже, да очима својим видиш оно што смо ми сагледали. Све поклано, све живо по кући лежи у усиреној крви.
И сад ми је пред очима она крв и она несрећа. Стара мајка, како потрчала ваљда да склони унуче, ударена кундаком и лобања јој располућена, те лежи крај огњишта. Одмах до ње, држећи се и сад још руком за бабину сукњу, девојчица преклана преко грла. То је она што Бојко причаше да је кућаница, да је мудра. Њене мудре очице остале су отворене, а силна крв, која се просула из грла, прелила јој одело црвенилом те изгледа као откинута и увела булка. Мало даље, у једном углу, лежи млада жена грлећи чврстим рукама Ранка, онога што воли школу. Мајка сва избодена бајонетима, а дете разбијене главе. Насред куће, као преклана тичица, лежи у крви својој Бата, онај Бата што се увек смеје, што је увек весео, што је срећа очева и мајчина. Бата лежи у крви, полеђушке, и смеши се, и сад се у смрти смеши.
Злочин је морао бити извршен још пре неколико дана, јер је крв крај лешева била тврда и усирена, лица су у мртваца већ била увела и осећао се задаx лешина.
– Их, греxоте! – учини и сам каплар.
– Грешни Бојко, како и да не полуди! – додаје други.
– А кој’ отац не би полудео кад би сагледао ово! – вели трећи.
– И ви’ш, у лудилу је пуцао на нас, мислио је бије непријатеља који му је кућу ископао! – размишља опет каплар.
– Море, пуцао бих ја и на бога! – додаде један од оних у чије ћемо село сутра ући.
Поведосмо Бојка везана, али га нисмо грдили уз пут, жалили смо га и казивали му благе речи, али их он није разумео.
Не знам је ли мој сусед наставио и даље казивање. Довде сам слушао са пажњом, а затим ме сан савладао. И чудан сам сан уснио те ноћи. Као на липљанској станици, па се искупио силан народ око сандука из ког се расуло ордење Карађорђеве звезде. Па ту као ђенерал Гојковић, бела му брада до колена, стоји крај вагона, диже оне златне крстове и пита сваког редом. Па наишао и Бојко и смеши се, а ђенерал га пита:
– Колико су ти деце Аустријанци поклали?
– Троје, господине ђенерале! – одговара Бојко.
– Ево ти три крста, а ево још, узми још – и даје ордене. Али ти крстови као да нису златни, а нису ни мали, те се не могу на грудима понети, већ велики и тешки.
Повио се несрећни Бојко носећи их на леђима, ознојио се и посустао те као запомаже: „Помагајте људи, не могу ја сам ове крстове понети.“ И ми му прилазимо и свако од нас прима по један и свако свој крст носи…”
(Бранислав Нушић, „Деветстопетнаеста“, Утопија, Београд, 2010.)
Извор: Историја Срба, ФБ налог