„Може Србија да призна Kосово, а да Руска Федерација или Kина не дозволе његов пријем у Уједињене нације. По мом мишљењу, у оваквом развоју ситуације, то би се чак и догодило“, указује Антић
Србија је у време међународне економске кризе, у периоду од 2009. до 2011. била принуђена да се одрекне реалног суверенитета, утицаја и установа на Kосову, рекао је Чедомир Антић и додао да не види шта још имамо да изгубимо на Kосову.
„Србија је имала неке аргументе за постизање историјског компромиса са Албанцима, али ми смо те аргументе изгубили, пре свега због слепила Демократске странке, нејасне политике и псеудо-конзервативизма ДСС-а и незаинтересованости осталих партија и социјалног радикализма Српске радикалне странке“, рекао је Антић за Тањуг.
После 2001. године, међународна заједница је, истиче, третирала Kосово као и све остале југословенске републике.
„Прихватили смо да Срби не буду национална мањина и да имају она права на Kосову која им је дао Ахтисаријев план. Срби имају Заједницу општина на Kосову која нема никаква овласћења. Имамо, слично, Заједничко веће општина у Славонији, по Ердустском споразуму, које је на нивоу невладине организације“, објашњава Антић.
Стога је, за њега, сасвим јасно да данас заправо ни немамо „црвене линије“ у вези са решавањем статуса Kосова и Метохије.
„Црвена линија“ за решавање косовског питања могла је, уверен је, да буде историјски компромис у време када је, почетком осамдесетих година прошлог века, Добрица Ћосић дефинисао идеју поделе Kосова:
„То је значило да по свим питањима Србија попусти, али и да по свим питањима одређене уступке дају и Албанци“.
Сада, међутим, не говоримо о статусу Срба на Kосову или некој подели, већ само, описује Антић, о томе да ли ће се наш амбасадор тамо звати амбасадор или високи дипломатски представник и да ли ће на плочици испред столице Републике Kосово у Уједињеним нацијама стајати нека тачка или тачкица, јер смо ми тако желели.
Историчар напомиње да је наша држава под притисцима међународне заједнице учествовала и у преговорима који су резултирали Бриселским споразумом
„Питам се шта је нама остало после Бриселског споразума. Остало је питање пријема Kосова у међународне организације, такође питање пријема Kосова у Уједињене нације“, каже Антић.
Он, међутим, указује да та питања уопште не зависе од Србије:
„Може Србија да призна Kосово, а да Руска Федерација или Kина не дозволе његов пријем у Уједињене нације. По мом мишљењу, у оваквом развоју ситуације, то би се чак и догодило“, указује Антић.
Идеју о ширем друштвеном дијалогу о важним питањима, попут позива председника Александра Вучића на такав дијалог о Kосову и Метохији, сматра свакако јако важном за развој демократије.
Ово је озбиљна идеја, каже, јер ми нисмо имали озбиљан дијалог на нивоу власти и и опозиције, али и читавог друштва све до сада.
„Сад је, међутим, питање колики је маневарски простор наше државе да било шта учини по питању Kосова у овом моменту“, указује Антић.
Ипак, жели да нагласи: „Вреди се борити, све док није крај“.
Не очекује неке смислене предлоге из дијалога, пре свега зато што су, како наводи, наше институције разграђиване од стране Милошевића и стихијских реформи ДОС-а.
„Већина људи који буду дошли на дијалог о Kосову искористиће прилику да се представе као на неком феудалном сабору, где сви долазе да виде и буду виђени. Најопасније је да људи говоре унутар тог дијалога оно што се од њих очекује, да би задржали постојеће привилегије или прибавили нове“, сматра Антић.
Предвиђа и да ће доћи до промене Устава Србије, мада га чуди да је председник Вучић покренуо ту иницијативу само два месеца пошто се заклео на том уставу.
„У уставу се Kосово помиње само на два места: у преамбули и заклетви председника“, указао је Антић. Верујем да је цела прича око дијалога пут ка изласку у сусрет свим захтевима које САД и Европска Унија имају према Србији по питању Kосова и то Вучић чини са места председника, јер верује да је то најкорисније и најбезбедније за земљу у овом тренутку“, закључује Антић.
Недељник