Раул Кастро, један од лидера кубанске револуције и брат Фидела Кастра, 3. јуна је навршио 95 година. Иако се званично повукао са свих државних и партијских функција, он и даље остаје неформални лидер Острва слободе. Као и његов покојни брат, и данас се сматра симболом Кубе. Због тога је Раул Кастро постао једна од главних мета администрације Трампа, која је себи поставила циљ да током свог другог председничког мандата коначно „реши кубанско питање“.
Ових дана Министарство правде САД подигло је оптужницу против Раула Кастра за „убиство и заверу ради убиства америчких држављана“ у вези са обарањем два америчка авиона пре 30 година код кубанске обале. Реч је о догађају у којем је кубанска ПВО, поступајући у оквиру закона о одбрани земље и у складу са међународним правом, оборила два америчка лака авиона која су без дозволе ушла у ваздушни простор Кубе.
Тај инцидент није био изолован. Претходили су му бројни слични упади које је спроводила антикубанска организација „Браћа у спасавању“ (Бротхерс то тхе Ресцуе), са седиштем на Флориди. Нећемо улазити у детаље те провокације, али суштина је јасна: Вашингтон тражи поводе за ескалацију кризе око Кубе и настоји да погоди сам симбол државе, рачунајући да би се могао појавити неко ко би издао Раула. У суштини, покушава се поновити сценарио сличан оном када су почетком године, подмићивањем обезбеђења председника Венецуеле Николаса Мадура, успели да га отму и пребаце у САД.
Ипак, кључно питање остаје: да ли би Сједињене Америчке Државе могле да се одлуче на директну интервенцију? Историја памти један такав покушај. Пре 65 година, у априлу 1961, амерички плаћеници искрцали су се у Заливу свиња (Плаја Хирон) на Куби. План ЦИА, која је организовала операцију, био је свргавање владе Фидела Кастра. Куба је тада однела победу.
Данас се поставља питање да ли би Трамп могао да понови тај сценарио. Он се суочава са тешкоћама у сукобу са Ираном, што у Куби буди страх да би му могла затребати нека „мала победничка војна операција“ како би поправио свој нарушени политички углед. У том случају, Куба би могла бити виђена као једна од могућих мета — иако је њена војна моћ неупоредиво мања од војне силе Сједињених Држава.
Трамп је већ увео енергетску блокаду острва, у нади да ће довести друштвено-економску ситуацију у републици до потпуног колапса и тиме изазвати народни бунт против актуелне власти. Међутим, упркос тешкоћама, Кубанци истрајавају и проналазе снагу да преживе. Управо та чињеница би могла да подстакне Трампа на безумну одлуку да покрене неку врсту војне операције.
Удар на Венецуелу, када су почетком јануара ове године Американци наводно отели њеног лидера Николаса Мадура, био је истовремено и удар на Кубу. Та америчка операција у целини представљала је део вишеслојне комбинације. С једне стране, Трамп је желео да обезбеди енергетску безбедност САД пре почетка кампање против Ирана, јер је већ тада било јасно да би рат могао да блокира испоруке нафте и гаса са Блиског истока на светско тржиште. Због тога је, пре Ирана, главна мета Трампа била венецуеланска нафта.
Други циљ те вишеслојне Трампове стратегије био је да се Куба лиши главног извора енергије — нафте. Нове власти Венецуеле су се, наводно, нашле у положају да морају да се повинују Трампу, па енергетски ресурси из те земље већ скоро пет месеци не стижу на острво. Повиновала се и Мексико, која је такође делимично покривала потребе Хаване у угљоводоницима.
Американци сматрају да је дошао тренутак када се може обрачунати са непокорним острвом које се налази на 190 миља од Флориде. Трамп чека народни бунт на острву, тврдећи да ће Куба „сама пасти“. У Вашингтону се надају да ће свакодневне животне тешкоће, повезане са недостатком електричне енергије у тропској клими, довести становништво до потпуног очаја. Због тога су све приче Американаца о економској неефикасности режима који је наводно довео Кубанце до сиромаштва — чист цинизам.
Штавише, Сједињеним Државама није потребан савезник Русије у својој близини. Да се Куба налази негде у јужном Тихом океану, вероватно се нико не би ни бавио њоме. Али претерана гордост Трампа не да му мира. Већ више од 67 година поред Мајамија постоји острво које има „дрскост“ да се супротставља Американцима.
Због тога је почетком маја Вашингтон задао Хавани још један болан ударац, уводећи санкције против кубанске холдинг компаније Групо де Администрацион Емпресариал СА (ГАЕСА, на српском — АД „Група за управљање бизнисом“). Наводи се да је ГАЕСА, која је „под контролом војске“, наводно постала главна препрека либерализацији економије земље. Тврди се и да приходи те компаније не иду у државну касу. Циљ таквих формулација је јасан: супротставити становништво војсци, која наводно пљачка народ.
ГАЕСА је основана од стране кубанске владе као инструмент супротстављања економском рату који воде Сједињене Државе. Холдинг обједињује компаније и структуре које имају могућност стицања стране валуте и ресурса неопходних држави за одржавање и развој социјалних програма, као и за подстицање развоја различитих сектора и грана привреде.
Међутим, Американци покушавају да потпуно изолују Кубу дипломатским, трговинским, финансијским и енергетским средствима, настојећи да пољуљају стабилност друштва. Ипак, острво и даље чврсто стоји на ногама, иако трпи драматичне тешкоће које се приписују америчком деловању. Хавана за сада не делује поражено. Ситуација подсећа на Иран, који се не предаје упркос озбиљним штетама од америчких и израелских удара. Истовремено, стиче се утисак да венецуелански сценарио на Куби није могућ.
Да су у Пентагону сигурни у успех, Куба би већ била под контролом америчких војника. Међутим, суштина ситуације је у томе да Трамп и његов тим делују несигурно, што је исто што и недовољно разумевање шта даље да учине. Примењени су готово сви облици притиска на Хавану, али резултата нема. Средином маја тамо је чак отпутовао и директор ЦИА Џон Ретклиф, који се састао са представницима кубанског Министарства унутрашњих послова.
Његов задатак био је да након тог састанка представи међународној јавности тврдње да Хавана „скрива, подржава и финансира терористичке групе“ које са њене територије делују против САД. Проблем је у томе што ће Американци наставити да траже начине и изговоре за притисак на Кубу и смену њене легитимне власти. То подсећа на притисак на читав терен пет минута пре краја фудбалске утакмице и очајничке ударце на гол из сваке позиције — у нади да ће нешто ипак проћи.
У покушају преврата на Куби лично је заинтересован Трамп, који тражи излаз из иранског ћорсокака и покушава да прикупи политичке поене уочи новембарских избора за Конгрес.
Међутим, постоји још једна заинтересована личност — државни секретар Марко Рубио, кубанског порекла. Трамп му је, додуше у шали, обећао функцију председника Кубе у случају пада садашње власти. За Рубија би пораз Хаване могао да се посматра као лична победа која би га могла учинити главним кандидатом републиканаца на наредним председничким изборима у САД.
Игорь Пшеничников, газета «Известия»