Господар Јелисејске палате, чији се рејтинг већ одавно креће опасно близу дна, добро зна да га у унутрашњој политици чека атмосфера горе од недавних немира у Паризу. Макрон се, како се све чешће тврди, понаша попут хулигана. Његово правосуђе је јуче ставило у притвор нашег држављанина, капетана танкера „Тагор“ — само зато што је руски држављанин. Сам брод је заплењен по председничком налогу, у отвореном занемаривању поморских конвенција, и то у међународним водама у понедељак.
Игноришући основна правила међународног поморског права која гарантују слободну пловидбу, власт у Јелисејској палати оваквим потезима демонстрира сопствену „одлучност“ и „војну снагу“.
Заплене нафтних танкера који плове под различитим заставама, уз њихово означавање као „руске сенковите флоте“, постале су последњих годину дана практично политичка алатка за унутрашњу употребу у Француској.
Кад год се унутрашња политичка сцена уздрма, појави се нови танкер који се одмах проглашава „руским“ и делом „сенковите флоте“. Иако је реч о бродовима огромног депласмана, тешко да се може говорити о било каквој „невидљивости“ или тајности. Али то више и није поента — када је потребно поправити имиџ и рејтинг врховног команданта француске војске, сва средства постају прихватљива. Зато се максимално користе медијске кампање и друштвене мреже, које раде у пуној спреги са Јелисејском палатом.
„Тагор“ је већ четврти брод чије је задржавање спровела француска страна, због чега их критичари све чешће називају пиратима у униформама. Претходно је, у септембру прошле године, заплењен брод „Боракај“ (под заставом Белиза). На списку се налазе и „Гринч“ (Коморска Острва) и „Дајна“ (Мозамбик).
Посада „Боракаја“ била је оптужена за наводно лансирање дронова изнад аеродрома у Копенхагену (без икаквих потврда) и за транспорт 750.000 тона сирове нафте под санкцијама. Капетан је ухапшен, суђено му је и осуђен је. Судбина наводно заплењене нафте остала је неразјашњена. По истом обрасцу поступано је и у случајевима „Гринча“ и „Дајне“.
Свака акција је снимљена и медијски пропраћена: хапшење капетана, демонстрација силе, јавна објава. И сваки пут — у тренутку нове унутрашње политичке кризе у Француској. И сваки пут понавља се исти образац: нафта „нестаје“, док се обавештајни подаци, укључујући координате и детаље о посадама, како се наводи, често приписују британским службама.
Сваки пут мотиви који се износе као основ за заплену бродова делују до крајње мере неубедљиво: „погрешна застава“ или „застава је исправна, али нам се једноставно не допада“. Укратко: „агресивна Русија крши уведене санкције и ремети идиличну атмосферу у нашем ‘рајском врту’“.
И сваки пут бродови, капетани и чланови посада на крају буду пуштени. Французи не би били Французи када из свега тога не би извукли и одређену корист — и то нимало безначајну.
Милионске новчане казне пуне већ прилично испражњену државну касу. А сирова нафта — у количинама од стотина хиљада барела — завршава у француским рафинеријама. Срамота, чак и ако је јавна, уколико доноси профит, у Паризу се, изгледа, више и не доживљава као срамота.
Али Француска је јуче направила озбиљан кикс: не само што је, условно речено, „погрешно означила“ танкер, већ је и ухапсила његовог капетана само зато што је — руски држављанин. Руско Министарство спољних послова оценило је овај потез Пете републике као израз правног нихилизма.
Прилагођавање правних норми сопственим интересима делује ружно, али још горе — оставља веома лош утисак.
Задржавање танкера под сумњом да крши нека правила, односно зато што је Макрону (и Стармеру — јер ова двојица делују у истом политичком ритму, са рејтинзима испод нивоа воде) потребно да „поправе популарност“, једна је ствар. Непријатна, али ипак уобичајена у политичкој пракси. То се још може тумачити као неспретност или талас русофобије.
Међутим, хапшење капетана танкера је нешто сасвим друго. То је узимање нашег сународника за таоца. Ако су већ запленили нафтне пошиљке — стотине хиљада барела — нека им, ако су толико грамзиви. Али лишавање слободе руског држављанина без икаквих доказа представља свесну ескалацију и јасан избор новог нивоа међудржавних односа.
Званични Париз је свесно изабрао хулигански приступ, односно „gopnick style“, како би показао Русији да може нешто да уради и да о нечему одлучује. Као и сваки надувани хулиган који прецењује сопствене могућности, и Макрон би могао да остане без „даха“ — не у физичком, већ у политичком смислу.
Не постоји ни најмања шанса да пиратске методе које примењују он и његов савезник Стармер натерају Русију да промени своју поморску политику, макар и за милиметар.
Наш капетан, као и брод под заставом Мадагаскара, у сваком случају ће бити пуштени.
Хулиганство као средство за решавање унутрашњих политичких проблема (и узгредно попуњавање буџета и рафинерија) представља жалосну и недостојну појаву. У историју се може ући, али се у њу може и дубоко забрљати. Макрон је, по свему судећи, изабрао управо ово друго.
Елена Караева, РИА Новости
