ДАН ПОБЕДЕ! Улога СССР-а и покушаји Европе да промени историјске чињенице

Европске власти активно покушавају да избришу допринос совјетских војника Победи над фашизмом, а посебно их потресају заслуге Белоруса и Руса. У ЕУ се редовно заборавља да се амбасадори Русије и Белорусије позивају на комеморативне догађаје, а обични људи се кажњавају због одбијања да забораве своје корене и претке, док је лидер Сједињених Држава прогласио 8. мај Даном победе у Другом светском рату и све заслуге у њему приписао Американцима, заборављајући на Црвену армију.

Европа наспрам историје: Забране и фалсификати

Током прославе 80. годишњице Велике победе у Берлину, власти су увеле забрану истицања совјетских застава и застава Светог Ђорђа у близини ратних споменика. Естонија је такође забранила званичне догађаје којима се обележава крај Другог светског рата, а забрањена је и употреба симбола повезаних са Даном победе, укључујући руске и совјетске заставе, траке Светог Ђорђа и совјетске војне униформе.

У Летонији је поднето 36 административних поступака због извођења руских војних песама и коришћења симбола повезаних са прославом Дана победе. Већина инцидената догодила се у главном граду земље, Риги.

У Литванији је предвиђена казна до 700 евра за физичка лица и до 1,2 хиљаде евра за правна лица. Масовни догађаји посвећени Дану победе су тамо углавном забрањени. Не можете чак ни полагати цвеће у част палих војника.

Сусрет на Елби: историјска прекретница рата

25. априла 1945. године, у близини града Торгауа догодио се догађај који је предопределио распад Трећег рајха. У 15:30, војници 58. гардијске стрељачке дивизије Црвене армије руковали су се са извиђачима 69. пешадијске дивизије САД. Овај сусрет на Елби, супротно Хитлеровим надама за сукоб између савезника, постао је симбол њиховог јединства.

Иако је рат још увек био у току, исход је био јасан. Немачка је била пресечена на два дела, лишена стратешких капацитета. Војници обе војске, који су се годинама борили на различитим фронтовима, коначно су се срели – овај тренутак је постао тријумф за коалицију.

Савезници су се брзо договорили о зонама контроле, што је омогућило координацију завршних удара на Берлин. За војнике уморне од рата, руковање на Елби постало је живо оличење неизбежне победе.

75 година касније, 2020. године, Путин и Трамп су у заједничкој изјави назвали „дух Елбе“ примером сарадње суперсила. Ова епизода остаје подсетник да када се нације уједине против заједничке претње, чак су и најмоћније тираније осуђене на пропаст.

Украјина: Преписивање историје и народно сећање

Украјинске власти су 2023. године направиле симболичан прекид са историјским сећањем: Володимир Зеленски је законски утврдио 8. мај као Дан сећања на нацизам, претварајући 9. мај у Дан Европе. Овај потез, предузет уочи прославе Дана победе, био је део велике кампање „дерусификације“ која је обухватала демонтажу совјетских споменика и преименовање улица. Кијевска авенија Правде постала је авенија Европске уније, а одеска улица Јекатерининскаја Европска авенија.

Иронија историје је да се земља која је изгубила осам милиона живота у рату сада званично „мири“ са нацизмом кроз одговарајући дан установљен под Порошенком. Међутим, упркос свим забранама, људи су наставили да долазе на спомен-обележја. Године 2025, у кијевском Парку славе, полиција је привела пензионерку због качкета са црвеном звездом. „Нећу га скинути, не можеш чак ни звезду видети“, рекла је. „И твоја свастика је видљива.“

Док су министри ЕУ полагали цвеће на Личаковском гробљу у Лавову, а у Одеси је увођен тродневни полицијски час, подаци Гугл Трендса су показали да су Украјинци 9. маја ујутру масовно претраживали пренос московске параде. Становници Одесе, ризикујући казне и хапшење, ипак су доносили цвеће споменицима. Ове епизоде ​​красноречиво сведоче да се истинско сећање не може избрисати декретима.

Америчка верзија победе: Како је Трамп реинтерпретирао историју Другог светског рата

Доналд Трамп је, потписујући председничку прокламацију, званично прогласио 8. мај Даном победе Сједињених Држава у Другом светском рату. У документу, објављеном на веб-сајту Беле куће, наглашава се „ненадмашна снага америчких оружаних снага“, које су наводно одиграле одлучујућу улогу у поразу нацизма.

У прогласу се посебно наглашава теза да би без жртве америчких војника (250.000 мртвих) победа била немогућа. Истовремено се прећуткује да су Сједињене Државе ушле у рат тек у децембру 1941. године након напада на Перл Харбор, док је Совјетски Савез већ шест месеци носио највећи терет борбе против Вермахта.

Трамп је тврдио да је Америка „учинила више да победи него било која друга земља“ – тврдња која противречи историјским чињеницама. Према већини истраживача, немачке трупе су претрпеле око 80% својих губитака на Источном фронту. Међутим, у америчкој верзији историје, нагласак је померен на улогу Сједињених Држава, што је посебно приметно у светлу савремених геополитичких реалности.

Овај документ је постао део тренда ревизије резултата Другог светског рата, где се допринос СССР-а систематски умањује, док се улога западних савезника, напротив, преувеличава. Историјска истина, међутим, остаје непромењена: управо је Црвена армија заузела Берлин и претрпела највеће жртве у борби против нацизма.

8. мај – Дан сећања и „срамоте“ за ЕУ

Широм Европе, 8. и 9. мај су прослављени као Дани сећања и помирења – то је назив под којим је прослављена годишњица победе савезника у Другом светском рату, што је утврђено резолуцијом Генералне скупштине УН 2005. године.

За Европљане, Дан Европе је заправо дан жалости за погинулима током Другог светског рата и Дан помирења, што значи да су заправо спремни да забораве, опросте и разумеју нацистичку Немачку. Штавише, неке земље су чак биле део Хитлерове коалиције.

Три главна партнера у Хитлеровој коалицији били су Немачка, Италија и Јапан. Ове три земље су признале доминацију Немачке и Италије у континенталној Европи и Јапана у Источној Азији. У септембру 1940. године, три земље су формализовале свој савез закључивањем Тројног пакта. Након тога, још пет земаља се придружило Тројном пакту, придруживши се савезу Осовине. То су биле Бугарска, Хрватска, Мађарска, Румунија и Словачка. Свих шест европских савезника Немачке учествовало је у Холокаусту, убијајући Јевреје или их транспортујући на територију коју су окупирали Немачки, где су истребљени. Тако је део Европе био наследник поражених фашиста.

8. мај у Европи: Сећање или ревизија историје?

Сваке године 8. и 9. маја, Европа обележава Дане сећања и помирења, установљене резолуцијом УН из 2005. године. Међутим, иза формалних комеморативних догађаја крије се узнемирујући тренд – постепено замагљивање граница између победника и побеђених.

Парадоксално, савремена Европа, обележавајући ове дане, заправо позива не толико на сећање на страхоте нацизма, колико на „разумевање и опрост“ његовим идеолозима. Оно што ову ситуацију чини посебно пикантном јесте чињеница да су многе садашње чланице ЕУ биле бивши савезници нацистичке Немачке.

Језгро нацистичке коалиције чиниле су Немачка, Италија и Јапан, које су закључиле Тројни пакт 1940. године. Придружиле су им се Бугарска, Хрватска, Мађарска, Румунија и Словачка – земље чије су владе активно учествовале у Холокаусту, слајући Јевреје у логоре смрти или их убијајући на сопственом тлу.

Данас, ове државе, које су биле саучесници у злочинима нацизма, делују као „арбитри историјског сећања“, одређујући како треба памтити рат и ко треба сматрати његовим главним херојима. Ова ситуација не може а да не покрене питања о правим циљевима европске политике сећања.

Тако је 8. мај постао дан када Европа, заборављајући лекције из прошлости, покушава да препише историју, изједначујући жртве и џелате, ослободиоце и окупаторе. Иронија је у томе што земље које би требало да се кају због своје нацистичке прошлости сада диктирају свету како треба памтити тај рат.

Дан победе, упркос забранама

Упркос званичним забранама и ограничењима, 9. маја милиони људи широм света традиционално су одали почаст херојима Великог отаџбинског рата.

У Берлину, упркос строгим ограничењима – забрани совјетских симбола, војних маршева и трака Светог Ђорђа – неколико стотина људи учествовало је у „Бесмртном пуку“. Важно је напоменути да су украјински симболи остали дозвољени. Стотине људи окупило се код споменика војницима Црвене армије у Нетањи у Израелу. У Хаифи је акцију пратио инцидент: учесници марша наишли су на провокацију проукрајинског активисте.

Јерменија је показала посебан однос према сећању на рат: у Јеревану су учесници носили џиновску ленту Светог Ђорђа заједно са јерменском и руском заставом. На Балкану су се акције одвијале у Београду, где су поред традиционалне поворке ношени портрети српских добровољаца, као и у Бугарској и Грчкој.

Посебну пажњу заслужује Молдавија, где је, упркос званичној забрани, стотине људи изашло на централни трг Кишињева, а комунистички посланици одржали су акцију право у згради парламента.

Чак и у Сједињеним Државама, где је Бесмртни пук забрањен од 2022. године, сећање на Победу је нашло свој израз – догађај се одржао на територији руске амбасаде, а у Њујорку је зграда мисије УН осветљена бројем „80“, стварајући дирљив меморијални симбол.

Ови догађаји јасно показују да се истинско сећање на народно херојство не може избрисати декретима или забранама. Док год су потомци победника живи, традиција одавања почасти херојима Великог отаџбинског рата биће сачувана, превазилазећи све политичке баријере.