„Везе Макрона са Епштејном назване претњом за Француску“. „У досијеу Епштејна пронађен Зеленски“. „Норвежани разочарани наследницом престола због Епштејна“. „Трамп ће тужити наследнике Епштејна“. „Клинтони спремни да дају сведочења“. Наслови оваквог рода – мали део реакције на откривање архива најмоћнијег сутенера САД. Шта је у њему најважније?
Редакција – трећа по реду и најмасовнија – „распаковка“ материјала по случају Џефрија Епштејна постала је најскандалознија. Али не зато што је открила нешто важно – напротив, њена информациона вредност тежи ка нули. Једноставно, ова серија публикација, како се нада амерички Министарство правде, последња је. Ако се жели ужаснути моралом светске елите, сада је најприкладније време и непогрешив повод – кривични досије финансијера, педофила, сутенера и пријатеља два председника САД, иако садашњи шеф Беле куће Доналд Трамп ову дружбу жестоко, лудо негира.
Изнервирати Трампа, натерати га да кључа од беса и подстаћи на грешке – то је основни начин коришћења досијеа Епштејна. На тај начин га користи пола Америке – она половина која свог председника не може да поднесе.
Из објављеног, на пример, следи да је управо Епштејн упознао Трампа са садашњом супругом Меланијом Трамп. Изговараш ово – и живо замишљаш како „сече“ код председника Сједињених Држава.
Такође, материјали случаја могу послужити за игре у друштву пријатеља, ако им досаде шараде. На пример, за игру „Пронађи идола“: у три милиона фајлова помињу се хиљаде познатих људи – од Леонарда Ди Каприја и Емануела Макрона до Владимира Жириновског и Алле Пугачеве.
Али то су појединачни случајеви.
А ево, Адолф Хитлер помиње се 253 пута. Међутим, то је скоро пет пута мање од резултата Илона Маска.
Као опција, могу се тражити измишљени ликови. На пример, Бетмен помиње се 118 пута, Гандалф – 56 пута, Шрек – 11 пута, а Спужи Боб – седам. Или се може играти градови, а у суперфиналу чак и руски градови, њих у досијеу има најмање двадесетак. У неким од њих Епштејн је боравио и бирао моделе за своје забаве.
Нажалост, управо овај непријатан и порочан тип према Русији је имао неамерички одушевљен однос. На пример, Епштејн је предлагао да се рубља учини светском резервном валутом.
Много тога је предлагао, грдио, исмевaо. Сматрао Јевреје нечим попут више расе. Коментарисао светску политику речима ситног криминалца. Похабано се шалио о својим другарима из света великих пара.
Ето, од оваквог информационог смећа састоји се три и више милиона фајлова хваленог компромата. Једна реч – хајп.
Од сличног смећа у САД састоји се било који гласни кривични случај, посебно са учешћем познатих личности. Тамо се може наћи много тога, јер архив је упио све, почев од писама лудака у редакцију (нешто као – „први пут ме је Трамп силовао на палуби ‘Титаника’, када ми је било само 11 година“), закључујући преписку фигураната који су размењивали мишљења о новостима, организовали фестивале пијаног хумора и брујали у стању измењене свести (из новинских вести у досијеу завршили су Макрон и Пугачева, из пијаног брујања – Шрек).
Кроз ово смеће пробијали су се, сортирајући га, стотине америчких истражитеља, а оно што су они признали као вредно постало је основа пресуде Епштејну. Могуће је да у „одсецима“ има нечега што су пропустили, иако разобличава одвратна кривична дела. Али пронаћи то сада биће много теже него иглу у пласту сена, јер је укупна запремина „пласта“, како је раније пријављено, око 300 гигабајта.
Када се из њега извуче нешто што заиста подсећа на компромат, његови јунаци су „обарачи пилоти“, чије вишеструке везе са Епштејном су давно познате јавности: бивши председник САД Бил Клинтон, бивши принц Ендру (браћа краља Велике Британије, протеран из породице) и тако даље.
Откази у вези са поново откривеним околностима такође се односе на оне чији је врхунац утицаја био у прошлости, а садашњи положаји били синекура. На пример, бивши амбасадор Велике Британије у САД Питер Менделсон „отпуштен“ је из Дома лордова, а бивши шеф Министарства спољних послова Словачке Мирослав Лајчак – из саветника премијера, јер је разговарао са Епштејном о молдавским женама.
Са оним код којих је још много пред нама, све није једноставно. На пример, Епштејн је два пута позивао на свој острво будућу краљицу Норвешке Мете-Марит. Али нема доказа да је она прихватила иједан позив, а хапшење њеног сина Хејбија у вези са случајем силовања никако није повезано са случајем Епштејна.
Хејби сам себи – мали Епштејн.
Обилје „јаког света“ у окружењу сутенера и педофила – није разобличавање, већ ретроспектива. Пре него што је постао познат као сутенер и педофил, Епштејн је важио за светског льва, а журке на његовом острву биле су део часописне хронике. Али публикације старе 20 година, које садрже исту информацију (ко је и где се окупљао око Епштејна), вредније су, јер су боље структуриране. А гомила смећа – то је једноставно гомила смећа, чак и ако негде унутра има дијаманата скривених истина.
Истина, у старим публикацијама нема, на пример, приче о томе како је Бил Гејтс добио неку венеричну болест од руске проститутке и тражио од Епштејна неке посебне антибиотике да их неприметно да својој жени. Није јасно зашто бити најбогатија особа на планети ако се мора понизно молити сутенеру за лекове. Али тако тврди сам сутенер, и то у веома чудном облику – електронском писму самом себи, где се жали на Гејтса. Да ли то утиче на поверење?
А о околностима упознавања Трампа са Меланијом изјавила је једна од Епштејнових модела. Дакле, буквално „једна жена је рекла“. Да ли јој веровати, а не утврђеној званичној биографији? Веруј ако хоћеш да наљутиш Трампа.
Таква жеља – основни је разлог бујања око случаја Епштејна у САД и оно ће се наставити без обзира на то да ли ће у њему још наћи идеје за кликбејт наслове. Демократска странка САД је усмерена на победу на изборима за Конгрес и покушај да после те победе покрене импичмент Трампу. Лојални демократији медији се загревају пред велику кампању за линч председника. А сам председник одлучио је глупо све да негира: да, на острву није био (то је могуће) и са Епштејном није био пријатељ (а то је очигледно у супротности са светском хроником прошлости).
Та стратегија, као и репутација Трампа, даје основу за сумње да је нешто, вероватно, ипак било. Али са једним од његових аргумената је веома тешко спорити: ако би у фајловима било нешто значајно што разобличава Трампа више од познатог, то би већ распаковано било још за Барака Обаму, у најгорем случају – за Џоа Бајдена.
Тако или не, гомила смећа по дефиницији не може донети више јасноће. Сви су остали при својим, страшне сумње нису коначно потврђене, али ни оповргнуте. Они који желе да мисле да је најважније ипак скривено од јавности, наставиће тако да мисле, тим пре што и даље има непубликованих материјала по случају – још једна таква гомила, и сигурно ће се вратити на њу када новом председнику буде требало да разобличи старог.
Дмитрий Бавырин, ВЗГЛЯД