Што смо најавили – то се и десило: СНС је победио на јучерашњим локалним изборима у вероватно најгорој изборној атмосфери од успостављања вишестраначја у Србији. Нисмо ми били много паметни, него је ово уиграни шаблон годинама уназад. Ипак, неке поруке су нове и одјекују даље.
Овде се можете подсетити својеврсног водича за локалне изборе, објављеног минуле среде, који је овакве сценарије предвидео до последњег кадра: и неправилности и батине, и домете слоге и неслоге опозиције и студената, али и тријумфални наступ председника Вучића, и питање које остаје – јесу ли ово избори и докле тако?
Да не буде да није било ништа ново: ја сам синоћ чуо макар три поруке које сам запамтио и које су, сматрам, база једне нове форме отпора режиму СНС, који и овога пута (као и деведесетих) дефинитивно креће са локала.
Нема страха – „Сломио си ми руку само зато што сам бранио сина“
Слика мушкарца, грађанина, којег полиција дави док он јуриша ка штабу СНС у Кули, остаје можда и највећи визуелни споменик јучерашњим локалним изборима.
„Сломио си ми руку и ја ћу те тужити…. Руку ми је сломио. Не могу да померам руку уопште, ни крив ни дужан, само сам бранио сина на кога су они навалили силовито“, узвикује човек док га уводе у марицу.
На страну што отвара сијасет питања – о поступању полиције понајвише – ова слика и ова изјава сведоче о томе да је страх напустио редове грађана који се боре за слободу у својим местима.
Намерно бирам овако тешке речи. Јер, није се нико у Кули пробудио у недељу и одлучио да буде храбар. Храброст, иначе, није ствар одлуке, него последње уточиште људи који не могу више да трпе насиље и неправду у својој заједници.
Да сам члан или лидер СНС, то би ме највише забринуло.
Нема толеранције за насилнике – „Ја браним своје село, а ти?“
Још једна сцена из Куле:
Она је, на неки начин, наставак приче о поломљеној руци господина из претходног пасуса, али и више од тога: када жуч прелије чашу, онда она не производи само спонтане изливе храбрости, него и вољу да се грађани организују и доследно – и не увек насиљем, напротив – бране своју заједницу.
Понекад (или често) довољно је само изаћи у свој сокак и рећи „ово је моје, а ко си ти и шта ћеш ти овде?“.
Таква врста организовања и упорности може да постигне много.
Нема повлачења – „Наставићемо да им једемо џигерицу“
На крају, и једна порука из Бајине Баште, из листе „Уједињених“, која је такође претрпела пораз у овом месту:
„Остаје жал. У селима која су се сматрала упориштем СНС, разлика се истопила, а постоје бастиони у којима смо ми победили. Жао ми је што смо имали локалну листу Расима Љајића и још неке локалне листе, које нису разумеле јединство. И „Здрава Србија“ Стаматовића, која је покушала да буде привезак власти, као свуда у Србији – и ту се изгубило хиљаду гласова. Јер, ако јединство није свима на првом месту, онда се деси нешто овако. (…) Дали смо све што смо могли, није било праведно (…) Оно што такође треба да занте, да смо на три или четири бирачка места уочили неправилности. Сутра ћемо тражити увид у бирачки материјал, не може то променити ток избора, 10 одсто није мала тразлика.
Овде се ради о пркосу, инату, уједињењу, и сваки мандат се мора чувати буквално. Тако да, што се нас тиче, није готово, настављамо, Уједињени ће већ у следећем мандату наставити да им једу џигерицу“, рекао је представник опозиционе листе.
(Не знам и нисам успео да нађем име господина који је испред листе говорио, а ваљало би да јесам и ваљало би да га сви боље упознамо).
Дакле, маратон. Проблем, међутим, остаје исти: нису сви грађани Србије маратонци и немају сви времена као млади људи који предводе студенте. Неки су, нажалост, већ изгубили прилику да заједно са њима стигну на циљ. Те жртве које неће дочекати промену режима највише и боле.
Нова.рс