Данас се обележава 200 година од смрти Ђорђа Петровића, вожда српског народа, ког су Турци назвали “Црним Ђорђем”.
Из „Родослова династије Карађорђевић“ Богољуба М. Лазаревића- Андрића
Карађорђе (Црни Ђорђе), тај храбри и неустрашиви и бескомпромисни борац против Турака учинио је и допринео да баш та тешка времена последње турске владавине, постану најсветлије и најсветије странице не само наше српске, него и јужнословенске историје.
У време појаве Карађорђа, после вишевековног робовања Османилијама, глобе народа, разних зулума и на крају, после познате сече кнезова, народу је „прекипело“, чаша је препуњена и 1804. године, како каже наша народна песма: „Уста раја ко из земље трава“.
„Ту кнезови нису ради кавзи
Већ је рада сиротиња раја
Која глобе давати не може
Ни трпети турскога зулума.“
Карађорђе, по природи рођени слободар, већ у то време прослављени борац против Турака Османлија, као угледни домаћин и трговац, изабран је на збору у Орашцу 15. фебруара 1804. године за вођу устанка. Збору су присуствовали сви виђенији људи Шумадије и Србије (свештеници, кнезови, трговци, бивше буљубаше народне војске и др.).
При полагању заклетве чинодејствовао је прота Атанасије.
Овим чином Ђорђе Петровић постао је вожд Карађорђе, а тиме оснивач и утемељивач владарске лозе Карађорђевића. Карађорђе је тада имао 42 године, био је ожењен супругом Јеленом Јовановић из Маслошева. У браку су имали седморо деце…
Ускоро, по проглашењу устанка у Орашцу, на иницијативу Карађорђа и под његовим руководством, сазвана је и прва скупштина старешина у Остружници, на којој су ударени темељи заједничкој акцији устаника.
Према сачуваној документацији из тога времена, Карађорђе се од почетка маја потписује као „вожд“, „перви предводитељ“, „врховни војвода“, „командант од Србије“, док су будуће велике војводе још увек буљубаше.
При томе, Карађорђе је захтевао напуштање Београда од стране дахија и није пристајао ни на какве преговоре са њима.
Босански везир Бећир-паша, који је био дошао као султанов изасланик да половичним решењима заведе ред у Пашалуку, наишао је на чврст и одлучан отпор Карађорђа. Вожд је био бескомпромисан и није се задовољавао половичним решењима султановог везира.
Одлучно и чврсто се определио за наставак борбе са јасно израженим ослободилачким циљевима и поред тога што је било мањих колебања код појединих његових старешина (вероватно Милоша Обреновића и других који су му и дошли главе 1817. — прим. аутора).
У Пећанима, у пролеће 1805, на тзв. Пећанској скупштини, по руском савету Србија је требало да преда Порти све своје захтеве које жели да јој се испуне.
При овоме, на изричито Карађорђево инсистирање, на првоме се месту нашао захтев (представка од маја 1805) којим се безусловно тражи укидање феудалних спахијских односа и завођење унутрашње аутономне управе у Београдском пашалуку.
Пошто Турци нису пристали на овакве услове, настављена је оружана борба. Ослобођене су још три нахије, постигнута је победа на Иванковцу 1805, а почетком 1806. устанак излази из оквира Београдског пашалука.
„Средином 1806. године разбијена је турска офанзива, забележена је велика победа на Мишару (августа 1806.) и прикључени новоослобођени крајеви. Крајем исте године освојен је Београд, а 1807. Шабац и Ужице.“
Ове значајне победе српских устаника, као и почетак руско-турског рата крајем 1806. године, присилили су Порту на преговоре. Познатим „Ичковим миром“ (названим по Петру Ичку) било је предвиђено да Србија постане вазална кнежевина Турског царства. Са оваквим статусом била би везана за Порту само плаћањем годишњег данка и држањем у Београду једног царског представника, који би служио као веза између српске владе и Цариграда.
Овакви услови мира нису одговарали Карађорђу. Он је желео потпуно ослобођење свих Срба под турском владавином и стицање пуне независности.
Ради остваривања ових циљева долази до новог, чвршћег повезивања са Русијом и наставка рата у пролеће 1807. Следеће две године (1808. и 1809.) дошло је до извесне кризе у односима Србије и Русије, пошто нису испуњени Карађорђеви планови и очекивања. Карађорђе је у то време био у сталним сукобима са руским дипломатским представником у Србији Родофиникином, углавном због неактивности руске војске. Ово неповерење код Карађорђа је нестало тек 1810. године, када је дошло до заједничког успеха.
У то време, неке војводе — Карађорђева опозиција — потпомогнуте Родофиникином, активно раде на ограничавању и оспоравању Карађорђеве власти.
Уставним актима од 26. децембра 1808. и признавањем Карађорђа за „верховног сербског предводитеља“, и другим од 20—23. јануара 1811, који је то потврдио, дотадашњи сукоби су окончани. Војвода Петар Добрњац и војвода Миленко Стојковић нису прихватили ове промене, па су протерани из Србије.
Карађорђе је овим стилом владања доприносио учвршћивању самосталног унутрашњег развитка, чвршћем државном јединству и јачању основа нових друштвено-економских односа у устаничкој Србији. Ослободилачка акција Карађорђеве војске настављена је и 1811. опсадом Видина и одбраном јужног фронта на коме се тада налазио и сам вожд.
У то време, руски цар Александар И био је јако угрожен Наполеоновим походом на Русију, због чега му је преко био потребан мир са Турском. У таквој ситуацији није био у могућности да се детаљније бави и српским питањем. Из тих разлога војна сарадња Русије са Србијом ближила се крају.
После пораза Турака 1812. код Рушчука у борби са Русијом, Турци су закључили са Русима познати Букурештански мир. Овим миром (тачка VIII)) Србија је била оштећена. Добила јс само неке самоуправе, а Турска војска могућност да поново запоседне већ ослобођене градове. „Овим миром нису били задовољни ни Срби ни Турци, што је довело до велике Турске офанзиве 1813. године, која је сломила отпор Срба на Морави, Дрини и Тимоку, а Карађорђе и најистакнутије војводе натерало да ујесен 1813. пребегну у Аустрију.“
Наполеонов поход на Русију доживео је неуспех — пораз у пролеће 1814. Да су Срби успели да свој пораз од Турака 1813. одложе само за неколико месеци (до Наполеоновог пораза) политичка ситуација у Србији била би сасвим другачија.
Сада прегаженој и уништеној Србији преостало је једино да служи Порти — Турцима преко Обреновића, као окупирана, вазална држава. Због зулума, великог намета и плачке народа, дошло је поново 1815. до другог устанка Срба. После одласка у Аустрију и краћег боравка у њој, Карађорђе је у септембру 1814, са многим својим сарадницима (емигрантима), прешао у Русију.
У то време у Русији је постојала грчка револуционарно-ослободилачка организација под називом „Хетерија“, чији је план и циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара и стварање велике балканске државе која би подсећала на некадашњу Византију. Пошто је приступио овој организацији — покрету, Карађорђе је изабран за команданта таквог устанка.
Као такав, он тајно прелази у Србију (заједно са једним Грком) 11. јула 1817, долази код свога кума Вујице Вулићевића (који га скрива у Радовањском лугу) и тражи да се састане са Милошем ради договора о заједничкој акцији.
Милош, уместо договора са својим бившим вођом Првог устанка, наређује да се Карађорђе убије, правдајући то „државним разлозима“. Егзекутори су наређење извршили ноћу између 25. и 26. јула 1817. у месту Радовању код Смедерева. Том приликом погубљени су (убијени) Карађорђе и његов пратилац Грк.
После Карађорђеве смрти остаје његов син Александар I Карађорђевић. Он је заједно са родитељима провео своју младост у емиграцији. Вратио се из Русије (Хотин) у Србију 1839, када је био стар 33 године.
Лепо је примљен од Обреновића и прво је постао члан суда, а касније и поручник — ађутант кнеза Михаила. „Играма“ великих сила, преко Томе Вучића, Аврама Петронијевића и уставобранитеља, Александар је доведен на власт
Б92
КАРАЂОРЂЕ
Ђорђе Петровић, познатији под надимком Црни Ђорђе или на турском Карађорђе, родоначелник и оснивач династије Карађорђевића, био је трговац, хајдук, фрајкор и вођа првог српског устанка против Турака 1804. године у Орашцу. Био је храбар, одважан, строг, праведан, доследан и увек спреман на жртву за добробит свога народа. Рођен је 15. септембра 1768. године у Вишевцу. Имао је два сина, Алексу и Александра. Његови преци потичу из Васојевића. Презиме му је по оцу Петру Мркши. Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, с обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Карађорђе стасавао и служио код имућнијих Срба, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.
Као шеснаестогодишњак, једном је поред крагујевачког друма чувао овце и свиње имућног сељака Новака из Жабара. Наишао је Турчин са својим хртовима. Чим су пси приметили свиње, кидисали су на њих. Вепрови их дочекали и једног хрта растргли. Турчин је побеснео, тргао кубуру и почео да убија свиње. Када је то видео, Карађорђе заузе бусију поред једног мостића. Чим Турчин наиђе, он опали на њега из кубурице, коју је стално носио са собом, и убије га на месту.
Године 1786. Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Неколико дана пошто се оженио, један турски зликовац је заноћио у његовој кући и пожелео да искористи право прве брачне ноћи, са тек венчаном Карађорђевом невестом. Ђорђе га је без размишљања убио из пиштоља. А једном кад дође кући увече, затече два Турчина у кући, Марица им поставила трпезу. Тргао је кубуру те је једног убио он, а другог Марица тучком којим се туца со. После тога су решили да сви беже у Аустрију преко Саве. Избегао је у Срем са својом породицом. На том путу, његов очух Петроније је у једном тренутку одлучио да се врати. Иако га је Ђорђе молио, а Марица преклињала да одустане од повратка и нико није хтео поћи са њим, Петроније ипак крете да се врати и онда рече да ће рећи Турцима где су. Деца су плакала. Онда Марица рече Ђорђу: „Сине Ђорђе, сапрело те моје млеко ако га не убијеш. Боље он сам да умре него ми сви са њиме заједно.“ Када је увидео да молење не помаже, опали Карађорђе из пушке и убије очуха. Након тога су прешли скелом код Умке и настанили се у близини манастира Крушедола. Игуман Крушедола је запослио Карађорђа као чувара манастирске шуме. Недуго потом Аустрија и Русија нападоше Турску. Тај аустријско-турски рат, који је почео 1788. године, трајао је до средине 1791. године, када је закључен мир. Тај рат све Србе обрадова и они похиташе у аустријску војску, надајући се да ће Руси и Аустријанци ослободити Србију. Међу њима беше и Карађорђе. Србе сврсташе у Михаљевићев фрајкор, а Срби су им и командовали. Из рата Карађорђе изађе са медаљом.
После рата, Карађорђе се са породицом враћа у Србију у Тополу. Године 1796, на Благовести, у манастиру Благовештење се исповедио и затражио за опроштај због убиства очуха, који је од свештенства и народа добио. После службе, архимандрит Глигорије му је пред народом читао опроштај и три пута је питао народ да му опрости за убиство очуха и народ му опрости.
Почетак деветнаестог века доноси зулум дахија и јањичара над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа више се нису могли издржати. У то време се рађа жеља код Карађорђа за дизањем устанка. Пред Светог Арханђела Гаврила летњег 1803. године у манастиру Вољавча на народном сабору Карађорђе је хтео да убије зликовца Салих-агу (рођени брат Кучук Алије) и подигне буну. Салих-ага је терао Србе да му девојке и младе невесте доводе у постељу. Због тога су га назвали Руднички бик. Где се он појави доведу му три девојке које је он назвао Барјактар (држи му барјак), Краљ и Краљица које леже уз њега а он им пред народом ради свашта. Тако је било и тог дана у манастиру. Међутим кнез Матија Јовичић који је био са Карађорђем га је убедио да не пуца. Тако је он одложио буну за следећу годину, и то време је користио да купује оружје и муницију.
Турци су почетком 1804. године, на основу списка који им је доставио један трговац из Земуна, а који се односи на куповину оружја, извршили Сечу кнезова. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема. Турци су кренули да убију и Карађорђа, али он дочека Турке, Узун Кафеџију са двадесет јањичара. Плотун његов и његових људи је покосио неколико јањичара, међу њима и Узун Кафеџију, а остали побегоше. Тако Карађорђе први опали по Турцима. Због тога се крвавог догађаја (Сече кнезова) окупише народни прваци, на Сретење, 14. фебруара 1804. године, у Орашцу у јарузи кнеза Теодосија Марићевића. Прота Атанасије Антонијевић узе први реч и рече да се изабере вођа устанка кога ће сви слушати. Прво предложише Станоја Главаша, али овај одби говорећи да је он хајдук а сав народ нису хајдуци. Онда предложише кнеза Теодосија Марићевића, али овај одби. Потом предложише Карађорђа што овај више пута одби, међутим како је претило да све пропадне, он ипак на реч Станоја (да ће отићи ако не прихвати) прихвати. Онда се сви пред протом Атанасијем над јеванђељем и крстом заклеше да нико неће издати. Тако, на народном збору у Орашцу, Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака.
На самом почетку устанка дахије су слали делегације на преговоре са Карађорђем. Тако је дошао и Аганлија са 400 Турака. Прво је нудио Карађорђу боље услове за живот Срба, а онда и мито од 500 кеса дуката и имање са кућом у Аустрији. Карађорђе му на то рече, да Турци морају да се повуку у градове и да то гарантује Аустрија, знајући да то Турци не могу прихватити. Тако преговори пропадоше и дође до прве велике битке у којој је било мртвих на обе стране, Аганлија је рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Ова битка је много значила за морал српског народа, да види да су Турци од крви и меса и да се могу убити. После тога, за две недеље, Карађорђе окупи око себе 10.000 људи. Тада су Аустријанци покушали у Земуну да посредују преко свога генерала да се Срби и Турци измире, јер је то било у интересу Аустрије. Карађорђе је отишао са Протом Матејом, Јанком Катићем, кнезом Симом Марковићем, Младеном Миловановићем и још неким. А од Турака, уместо дахија, неколико ефендија. Међутим, пре поласка, Ђорђе нареди својим момцима те усред преговора запалише неколико напуштених бугарских колиба на Врачару. Кад се на Врачару појавише димови, преговори у Земуну се прекидоше, а Турци остадоше окривљени да не поштују примирје. После је Карађорђе имао преговоре са Бећир-пашом кога је лично султан послао. Бећир-паша је прихватио да се дахије погубе, јер га је Карађорђе уверио да се народ није дигао на султана већ на дахије. То је он чинио да би добио на времену да се народ што боље организује. Дахије је побио бимбаша Миленко Стојковић са његовим момцима на Ади Кали. После тога Карађорђе шаље Проту Матеју у Русију да тражи помоћ. Следеће, 1805. године, дође до битке са Хафиз-пашом код Иванковца. Ту доживеше Турци велики пораз, а и сам паша је од задобијених рана умро. Тако поче рат са Турском Царевином. Карађорђе уз помоћ народа који се од обичне раје у праве ратнике претворио, односи победе где год се појави. У низу битака (Иванковац, Мишар, Делиград, Лозница…) показује се још једна велика врлина Карађорђева, а то је војсковођа. О томе најбоље сведочи чињеница да га је француски император Наполеон Бонапарта као војсковођу ставио изнад себе.
Док је Карађорђе живео скромно, одбио је и плату, коју му је скупштина одредила, да прима и пред собом је имао само један циљ – ослобађање народа и земље од Турака, многим његовим војводама главни циљ је био богатство и власт и част, уживање и беговски сјај. Они су тежили да у својим областима владају независно од Карађорђа и то је довело до политичког сукоба између њега и њих. Зато је Вожд протерао из Србије Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који нису хтели да му се потчине.
Вожд је био праведан и строг и лопуже и насилнике је немилосрдно кажњавао. Да би Србија постала држава, другачије се и није могло, јер би настао хаос и безвлашће. Због тога је 1810. године и рођеног брата Маринка наредио да се обеси, јер је био лопужа и насилник који је по Тополи
чинио разни зулум и силовао девојке, мада му је та страшна одлука, природно, нанела бол.
Када се Руси повукоше због рата са Наполеоном, Турци се осилише и кренуше са великим трупама да угуше устанак. Увидећи да не може толикој сили одолети, Вожд је предлагао да се повуку у шуме са народом у мање чете и тако да се са Турцима боре. Сматрао је да султан не може дуго толику војску држати у Србији, па кад део повуче да они поново ударе. Међутим, Младен Миловановић се уплашио за своје имање које би у том случају остало небрањено, и Срби остадоше да Турке чекају у шанчевима. Да зло буде веће, тада митрополит Леонтије (Грк фанариот) поче да шири лажи међу народом у Београду да је Вожд умро, да ћивот Светог Краља шкрипи и да је то знак да ће Србија пропасти. Говорио је да ће Турци само неке старешине казнити, а да народ неће дирати. Питао је народ за чије господство и за кога да гине. У то време Вожд је био пао у кревет од тешке болести, имао је високу температуру од које је бунцао. Болесног, митрополит Леонтије и руски агент Теодор Недоба преварили су га и одвели преко Саве у Аустрију у октобру 1813. године.
По доласку у Аустрију, Аустријанци су Ђорђа сместили у манастир Фенек. Тада су Аустријанци показали своју безобзирност и лицемерство. Све што су Срби донели преко Саве и Дунава одузеше им. После тога Карађорђа одведоше у Голубинце, затим га спроведоше у Петроварадин, а убрзо са осталим војводама у Грац. Ту је Ђорђе молио руско посланство у Бечу да их заштити. Тек под јесен 1814. године упутили су их у Русију у Бесарабију. Тамо иста прича, нико главу да окрене за њима. У пролеће 1815. године Ђорђе је чуо вест да је Милош Обреновић подигао устанак и одмах је послао кума Вујицу Вулићевића да иде у Србију, и рекао је где је закопано 12.000 дуката, и где су закопани топови, и да све то Милошу преда. У пролеће 1816. године Карађорђе оде код цара. У Петрограду Вожд је чекао месецима да га цар Александар прими и одмах је схватио да њима више одговара Милош. Одатле се вратио у Хотин. Тада се повезао са Хетеријом. Хетерија је била грчки покрет чији је циљ био васкрс византијског царства. Карађорђе се придружио Хетерији, у нади да настави борбу за протеривање Турака. Хетеристи су помогли Карађорђу да, умакавши из Русије у пролеће 1817. године, са лажним исправама и са својим писаром Наумом Карнером дође у Србију.
По повратку у Србију, његов кум Вујица Вулићевић, кнез у Азањи, сместио га је у Радовањском лугу и обавестио кнеза Милоша Обреновића о његовом доласку. Милош је наредио да се Карађорђе убије. Карађорђе је убијен у Радовањском лугу 25. јула 1817. године. Вујица Вулићевић је непосредно организовао убиство свога кума. Вујичин момак Никола Новаковић из Опарића је Вожда ударцима секире у груди убио и одсекао му главу, у свитање на Светог Архангела Гаврила. Исте ноћи, и верног Вождовог пратиоца Наума су убили Вујичини момци на потоку, када је ишао по воду.