Да ли сте знали, веровали или не:
4. септембра 2009. године, у Србији (Велико Градиште) одржан је први светски конгрес вештица.
Том „свечаном“ приликом, одржана је трка метлом на 100 метара, припрема и дегустација „чаробних“ напитака и сличне окултистичке, паганске гадости.
Данас у Београду пуном паром ради „кафић“ под називом „Вештичији бар“ и то у самом центру града, у близини Патријаршије и Саборне цркве, да иронија буде већа.
На том језивом месту се окупљају тзв. интернет вештице, модерна форма некадашњих баба вештичара.
На том месту се можете „окрепити“ напицима крајње „инспиративних“ назива: пут до пакла, вештичији кавез, уклета магла, сотонин рог итд. Ма, болесног из постеље да дигне одма’!
Наравно, ентеријер „кафића“ је типично вештичији, са сатанистичким и окултним симболима.
Данас у Београду постоје 2 курса на којима се „обучавају“ вештице:
Један делује у оквиру езотеричног друштва „Златне зоре“.
Други делује у оквиру Друштва грађана за паранормалне вештине.
„Обуке“ за будуће вештице се спроводе далеко од јавности и насељених места, најчешће по планинским кућицама.
Трају чак 3 године а „дипломски рад“ је финализација „обуке“.
Курс се завршава ритуалним сексуалним општењем „вештице почетнице“ и „учитеља“, који тим чином на себе преузимају улоге бога и богиње.
Не би ме чудило да су многе од наших данашњих „народних посланица“ пластифицарно-гумиране спољашности, неписмене неелоквентности и закржљалог општег знања, титулари управо ових „диплома“.
Чувајте децу и себе од духовно унакажених људи без самопоштовања, без елементарне моралне писмености, застрашујуће плиткоумне поводљивости и неизлечиве глупости.
Не желим да у овој објави не оставим противтежу овом мрачњаштву, па ћу завршити предивном новелом владике Николаја Велимировића, из књиге „Молитве на језеру“:
Беше човек коме је Бог дао да види присуство Божије у свом животу кроз отиске стопала у песку:
Човек је, у готово свим етапама свог живота, поред својих трагова стопала у песку, видео трагове још једних стопала, која су напоредо са његовим ходала.
Међутим, у најтежим периодима његовог живота, када се суочавао са највећим мукама и недаћама, човек је у песку видео трагове само једног пара стопала.
Огорчен, разочаран и љут, завапио је ка Богу:“У најтежим периодима мога живота, у данима мојих највећих мука и недаћа, ниси био са мном! Био сам сам и напуштен, иако сам чак и тада веровао у тебе и служио ти! Зашто си ме остављао, када си ми био најпотребнији?!“
Бог му је благо одговорио:“Сине мој, на свим оним местима где видиш трагове само једног пара стопала у песку, ЈА САМ ТЕ НОСИО НА РУКАМА…“