Капетан-Мишино здање је једна од најпознатијих грађевина у Београду, у којој је смештен Београдски универзитет
Зграда је саграђена 1863.
Налази се у улици Студентски трг бр. 1, и са градњом је започето у периоду од 1857. до 1863. године према плановима чешког архитекте Јана Неволе. Данас је у половини смештено седиште Београдског универзитета, док су у другој половини зграде Катедра за српски језик Филолошког факултета и Семинар за византијски грчки Одељења класичних језика Филозофског факултета.
У време настанка, здање је било предмет дивљења суграђана као једна од најраскошнијих и највиших грађевина у Београду. Изградња овог објекта у непосредној близини Кнез Михаилове улице, која је тек била у процесу регулације, означила је преокрет у начину градње и архитектонском мишљењу. Ово здање представља сведочанство трансформације Београда из оријенталне варошице у европску престоницу модерне урбане структуре.
Првобитно је била предвиђена да служи као двор Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, који је био ожењен Саром, најмлађом кћерком капетана Мише.
На Малу госпојину, уз присуство највиших државних чиновника, професора Велике школе, српских књижевника и других виђенијих људи, здање је у име највише српске школе примио њен ректор, професор Константин Бранковић.
Већина Београђана зна да се објекат зове Капетан-Мишино здање. Али, ипак је мало оних који ће знати да вам објасне ко је у суштини био тај капетан Миша?!
Један од најбогатијих Европљана свога доба, велики српски добротвор који је хиљадама дуката помагао Београдску читаоницу, Народно позориште. Капетан Миша звао се Миша Анастасијевић. Живео је у 19. веку и био велики српски трговац и добротвор.
Родно место Мише Анастасијевића је Пореч или Поречје, планинска област у источном делу Србије, чија је северна граница река Дунав.
Миша није имао среће да одрасте уз родитеље. Мајка Ружа, занемоћала од порођаја, умрла је убрзо након порођаја, док је отац Анастас, по коме је Миша исковао своје презиме, преминуо две године касније. У бурним годинама Првог српског устанка, дечака је одгајала маћеха Миља, старајући се о њему до краја свог живота.
Пред Турцима, крајем 1805, Миша и Миља су прешли Дунав и у избеглиштву упознали трговца Стојана Матрошлију, са којим је Миља постигла договор да Стојан са својом породицом води трговину мешовитом робом покојног Анастаса, а да се зарада дели. Трговина је кренула добро, па је било новца и за Мишино школовање. Нажалост, 1812. Стојан је преминуо, али Миљи и Миши је оставио уштеђевину која им је омогућила пристојан живот.
Већ следеће, 1813. године, после пропасти Устанка, морало се опет бежати преко Дунава испредТурака. Већина се вратила одмах после проглашења опште амнестије. Међу њима су били Миша и Миља. У родном Поречу десетогодишњи дечак, који чита и пише, брзо се снашао. Прво уз добру плату замењује одсутног учитеља, затим је писар Бејшираге, а од 1817. до 1822. је цариник и наџорник на скели, а потом се посвећује трговини.
Његов таленат, интуиција и, изнад свега, велики рад доносе му већ прве године капитал који прелази 6.000 гроша, што га је сврстало међу богате људе у Србији.
Са 23 године млади и успешни поречки трговац Миша Анастасијевић се оженио Христином, поповом кћери, чији је брат Сима Урошевић био један од секретара кнеза Милоша Обреновића. Милош, који је поред политичке моћи био и највећи трговац у Србији, обострани интерес моћног владаоца и младог и амбициозног дунавског трговца брзо су се спојили.
Временом ће Миша, уз Милошеву сагласност и интерес, и са чином капетана, постати човек који у потпуности контролише најуноснију трговину Дунавом, да би по окончању Милошеве прве владе и одласка у изгнанство сав приход усмеравао у своје руке. Недуго после тога дошао је у Београд и објавио колико му је богатство.
Мишино богатство је расло па је постао најбогатији Србин XИX века и власник девет великих спахилука у Влашкој, 23 бродске агенције које контролишу сав промет Дунавом од Београда до ушћа, најмање 74 брода за превоз соли, као и бројних стоваришта.
Компанија је запошљавала око десет хиљада људи, а Мишина готовина се процењивала на 1,5 милиона дуката цесарских – толико да од те огромне суме новца, без ризика, два пута позајмљује новац државној каси Молдавије. Тада, с правом, добија и надимак Подунавски Ротшилд.
Своје богатство је држао у Румунији, али је свих пет кћери удао за Србе!
Овде прича о Миши Анастасијевићу добија заокрет са Мише као пословног човека на Мишу као човека који своје богатство користи да би своју ћерку учинио српском кнегињом.
Наиме, Подунавски Ротшилд је планирао да се богатством супротстави Милошу Обреновићу у актуелној борби, али не да одбрани владајућег кнеза Александра Карађорђевића, већ да на његово место постави зета Ђорђа.
По сопственом признању, та политичка кампања коштала га је више од 80.000 дуката!
Милош је имао више гласова на Светоандрејској скупштини, иако је Миша њоме председавао и усмеравао рад. Председавао је Светоандрејској скупштини на којој је смењен кнез Александар, али српским посланицима је било доста олигарха уставобранитеља и Карађорђевића и позвали су натраг Обреновиће, књаза Милоша и Михаила.
Ови нису заборавили Анастасијевићево издајство и ускратили су му државну помоћ. Капетан Миша се повукао и поклонио несуђену палату отечеству, за просветне сврхе, а затим отишао трајно у Румунију, где је наставио живот у невиђеној раскоши, немилице трошећи огромну имовину.
Поражен у својој намери, одустао је од даљњег бављења политиком и убрзо напустио Србију, а у Београд је свраћао само да обиђе своје најближе.
Капетан Миша је живот провео у раскоши, немилице трошећи огромну имовину. Умро је и сахрањен 1885. на свом феудалном поседу у Клежану у Румунији, на чије је украшавање, по сопственим речима, потрошио 125.000 дуката.
Награда „Капетан Миша Анастасијевић“ је годишња награда која се додељује најуспешније појединце, предузетнике и институције у Јужно банатском региону. Ова награда се додељује у Новом Саду током манифестације „Пут ка врху“ чији је циљ да подстиче и афирмише предузетништво у Србији.
(Еспресо.рс)