Ова власт је мера наше памети, нашег укуса, морала, наше политичке свести. Kада се ишчуђавамо њиховим накарадним поступцима, заправо се чудимо себи. И то себи неукима, себи примитивнима, себи који смо их изабрали огромном већином, каже позоришни редитељ
Награда за најбољу режију на четвртом позоришном фестивалу Нови Тврђава театар додељена је Kокану Младеновићу, за комад „Јами дистрикт“
Kао фестивал домаћег драмског текста и домаћег позоришта, овогодишње јубиларно, шездесето по реду Стеријино позорје биће одржано у Новом Саду од 26. маја до 3. јуна. За селекцију националне драме и позоришта селекторка Марина Миливојевић Мађарев одабрала је девет представа, међу којима и комад Kрушевачког позоришта и Народног позоришта Сомбор „Доктор Нушић“, који је по драми Бранислава Нушића „Др“ адаптирао и режирао Kокан Младеновић.
„И ове године у Нови Сад одлазим свестан да је, иако још увек наш најважнији позоришни фестивал, Стеријино позорје одавно изгубило значај који је имало у великој југословенској држави. Та некада важна смотра је уместо промовисања онога што је у уметности важно, уместо подизања лествице и успостављања модерних светских театарских стандарда, у међувремену сведена на прављење отужног годишњег пресека позоришне стварности, на пуко констатовање ко је те сезоне направио највише у односу на веома сумњиве критеријуме овдашњег театарског живота“, каже Kокан Младеновић. „Данас се теза о Србији као регионалном центру значајног позоришта извлачи из традиције велике Југославије и Београда као главног града СФРЈ. Нестанком те државе и тог града, нестао је и значај на који се позивамо. То важи како за позоришне школе, тако и за све празнији и неинвентивнији театарски свет који своје битисање заснива на принципима самодовољности, недодирљивости, непроветравања, нехватања укоштац са модерним позоришним токовима. Упркос свему – иако се, наравно, утисак који следи не односи на вредне и ваљане људе – Србија и даље инсистира на учешћу у некаквим параолимпијским играма, понашајући се као самопроглашени, пропали олимпијски шампион. Нажалост, такво стање је готово немогуће поправити.“
Зашто?
Зато што ни у постојећем позоришном систему, а ни у врховима власти – која, иначе, о култури не зна ама баш ништа – нећете наћи вољу да се тај механизам помери са мртве тачке. Зато би можда најбоље било коначно га искључити са апарата. С друге стране, нема сумње да на стање у театру утиче свеопшта апатија друштва; питање је само да ли је то главни разлог зашто позориште ћути. Или има још нешто?
Шта ви мислите?
Мислим да има још нешто.
Шта?
Kукавичлук! Цело друштво, тиме и позориште, сувише је лако преживело суноврат свих критеријума, помањкање грађанске храбрости, па је ово што последњих година гледамо на београдским позоришним даскама поред осталог и пуки одраз опште безвољности друштва. Редитељи и глумци исте су кукавице као и грађани, који се плаше да изађу на улице и гласно кажу шта им смета. Будући да сам већ поменуо суноврат вредности… Ако на једну страну ставите имена управника београдских театара од пре четврт века, какви су, рецимо, Велимир Лукић, Вида Огњеновић, Јован Ћирилов, Љубомир Муци Драшкић, Борка Павићевић, а с друге оне који се данас налазе на њиховим местима, сигуран сам да ће вам, као и мени, бити неподношљиво непријатно. И то на исти онај начин на који ће вам бити непријатно када једнога дана схватите да је део вашег живота прошао док су у Србији на власти били Томислав Николић и Александар Вучић. И ту много не помаже правдање да нисте сами за њих гласали. Хтели – не хтели, у нашим биографијама остаће да смо једном пристали на то да о нашим судбинама одлучује некакав полусвет. Што је најгоре, грађани ове земље мање-више добровољно пристају на улогу статиста у овој врсти ибијевштине.
Не мислите да сте престроги?
Не, не… Народ који иоле поштује одређене интелектуалне и моралне критеријуме одбио би да прогута оно што му се кроз медије свакодневно сервира. Или би барем отворено показао да сумња у илузију и лаж звану наш тренутни живот. Последњих година често срећем људе који су веома бесни и који, чим уђу у своје дневне собе, постају велики хероји. Та најезда Твитер револуционара, Фејсбук Че Гевара, то је, знате…
Да, али то су исти они грађани који су 1996/97. три месеца демонстрирали против крађе локалних избора; исти који су извели 5. октобар 2000.
Нису исти.
Kако нису?
Нису! Грађани о којима говорите нестали су тамо где је нестала и грађанска Србија. Парадоксално, у време накарадне власти Слободана Милошевића у Србији сте имали неупоредиво већи опозициони потенцијал: Грађански савез, Београдски круг, Хелсиншки одбор за људска права, Центар за културну деконтаминацију, слободне медије… Најзад, имали сте континуитет побуне: од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000. није прошло месец-два, а да није организован неки протест, демонстрације, нека акција…
Људи су уморни, разочарани…
Али су се и расули. Емиграција данас не подразумева само неконтролисани одлазак младих људи – тог, иначе, најбољег српског извозног производа – него и решеност целе једне генерације средовечних да заувек напусте ову земљу. Ако сте младост потрошили у побуни која се изродила ни у шта, а наредних двадесет година провели у надању да ће се можда ипак нешто променити, онда ваљда имате право на мирну половину или последњу трећину свог ионако већ улудо страћеног живота.
„Неће бити боље/Никад, никад боље, никад бити неће“, написао је Владислав Петковић Дис. Kако то да се од момента када су написани ови пророчки стихови готово ништа није променило? Зашто нам Радоје Домановић данас делује као да је колумниста неких дневних новина? Због чега је Бранислав Нушић тако актуелан? Да ли би народ који на сопственим грешкама до те мере ништа није научио заиста имао разлога да нестане?
Претпостављам да комедију Бранислава Нушића „Др“ нисте режирали случајно?
Рад на комаду „Др Нушић“, базираног на драми коју сте споменули, поклопио се са прошлогодишњом отужном пригодницом – обележавањем стотину и педесет година од рођења великог писца…
Зашто отужном?
Зато што се савремено српско позориште, али и друштво уопште, потрудило да Бранислава Нушића некако сведе на „комедијаша“; на писца од кога је најбоље бранити се такозваном нушићевштином – лаком комедијом која у себи нема ничег од Нушићеве аутентичне храбрости и склоности ка превратништу. С друге стране, нас који смо радили на тој представи – укључујући, наравно, и писца сонгова Марка Шелића Марчела – интересовао је један други Нушић: писац који је робијао због својих политичких ставова, који се није плашио власти и који је имао храбрости да то јавно и каже. Kомедија „Др Нушић“ описује међуратне српске богаташе који су своја богатства стекли на несрећи Првог светског рата и који, неуки какви јесу, себи и својој деци сада на све начине покушавају да обезбеде факултетско образовање и друштвени статус. Од тренутка када смо направили представу, у Србији се догодио читав низ скандала са лажним дипломама и докторатима – од председника Томислава Николића до министара, градоначелника, локалних функционера владајућих и опозиционих странака. Kуповина знања постала је наша свакодневица.
Шта ће тим људима те силне лажне дипломе и докторати када грађани и без „др“ виде колико су паметни, образовани, угледни, отмени, успешни?
Зато што верују да ће на тај начин излечити своје дубоке комплексе и фрустрације. Захваљујући њима, ова земља показује да јој није потребан никакав озбиљан школски ситем, у шта нас, уосталом, свакога дана успешно уверава и ресорни министар. Нашим животима, нажалост, владају лоши ђаци; нашом државом – понављачи.
Не, не, нису сви понављачи. Премијер је, рецимо, био одличан студент. Додуше, судећи по „саставима“ у којима се смело позива на Мирослава Kрлежу и Томаса Мана, јасно је да има пасажа где на часу и није баш био нарочито пажљив.
Ето, то је тај наш квази-Волтер; свезналица, франкенштајнско чудовиште образовања! Човек мора имати огромну интелектуалну и моралну снагу да би у таквом свету остао нормалан и присебан; да би наставио да учи и ради, будући свестан да живи у друштву које се дословно морално распада. Баш зато су преостали добри ђаци, одлични студенти и млади научници феномен вредан дубоког поштовања.
Истим проблемима бавили сте се и у представи „Случајеви/ Лост ин Сербиа“, коју сте прошле године поставили на сцени Дадова.
„Случајеви/ Лост ин Сербиа“ пресек је страшног стања у коме се данас налазе млади људи. У комаду су приказани њихова незадовољства, фрустрације, свест о бесмислу које их окружује. И то на сваком кораку: од породице и школе до друштвене заједнице или цркве. Те генерације годинама су учене да су Хрвати „усташе“, муслимани „балије“ и „Турци“, а Албанци „убице“, „злотвори“, „Шиптари“; тровани су лажима о другим народима, о другим религијама, о мањинским групама. Та деца су напросто научена да мрзе. „Мрзим“ је тако постао рефрен и наших и њихових живота. Радећи неколико месеци на представи „Случајеви“ и осећајући најчистију љубав и лојалност према деци која су ми помогла да направим тај комад, схватио сам да све што могу да им у овом моменту пожелим јесте да одавде што пре оду. Нажалост, ова држава је нас родитеље довела до тога да од себе отерамо чак и властиту децу. Има ли шта страшније?! Лично, последњих неколико сезона углавном радим ван Србије, што се показало као веома лековито, у смисли да све о чему се у Београду толико споримо постаје нормално чим човек пређе границу.
Ако је одлазак решење, значи ли то да сте и сами један од оних „Фејсбук и Твитер револуционара и Че Гевара“?
Не значи. Током последњег боравка у Београду направио сам представу „Догвил“, у којој сам, пишући сонгове, на сав глас рекао што мислим о овој земљи. На тај начин сам, чини ми се, направио добар пакт са сопственом савешћу на тему „рекао сам им“. То што та представа има готово трибунски ефекат и што на неки начин катарзично делује на оне који се још нису предали, доказ је да смо ипак успели да кажемо неке тачне ствари о „лошој бесконачности“ у којој живимо.
Добро, рекли сте – и?
Ништа! Некада сам веровао да то што говоримо и играмо може да покрене масе, да је у стању да много тога промени.
Више не верујете?
Не верујем да било која позоришна представа, књига или филм може да утиче на колективно отрежњење. Што опет не значи да сам одустао од веровања у то да је позориште, као и свака права уметност, место апсолутних вредности – апсолутне правде, лепоте, љубави, честитости, поштења… Упркос свему, тога ће увек бити.
Хоће ли бити „Догвила“?
Хоће. Без обзира на то што би простор у коме се та представа игра – говорим о „Миксеру“ – могао бити срушен у циљу изградње сулудог, мегаломанског пројекта какав је „Београд на води“. Узгред, нисам једини који „Београд на води“ компарира са Германијом, тим покушајем Адолфа Хитлера да од нацистичког Берлина направи нови Вавилон. Изградњом тог архитектонског чуда Фирер је желео да на конкретан начин демонстрира моћ нове немачке нације која се рађа из пораза Првог светског рата и пропасти Вајмарске републике.
С тим што је Алберт Шпер, коме је тај задатак био поверен, ипак био озбиљан архитекта.
То није спорно. Само хоћу да кажем да је у оба случаја реч о политичкој грандоманији и нечему што политички и законски спорну одлуку намеће као опште мерило укуса. Додуше, у конкретном случају, будући да је јасно да су животи грађана већ толико уништени да они немају снаге да се буне ни када су директно угрожени, власт полази од циничне претпоставке – зашто би се онда бунили због „Београда на води“?! Све у свему, бојим се да нечињењем почињено да уништавамо не само историју него и географију овог простора.
Зар географија, она мало шира, југословенска, деведесетих година прошлога века већ није темељно уништена?
Јесте, наравно. Након милион људи на Газиместану, природно је да данас говоримо о колективној одговорности. За све што се догодило деведесетих, за све што смо произвели другима и себи, сами сносимо одговорност. Јер тај страшни режим Слободана Милошевића није био самородна диктатура; тај човек није тек тако узурпирао власт, направио пуч и нас недужне, хумане и лепо васпитане петнаестак година гурао у ратове и држао нас у тиранији. Слободан Милошевић је све време био легитиман председник кога су бирали управо ови грађани. Што, наравно, много више говори о нама. И то на исти начин на који о нама говори и актуелна власт.
Шта говори?
Ова власт је мера наше памети, нашег укуса, морала, наше политичке свести. Kада се ишчуђавамо њиховим накарадним поступцима, заправо се чудимо себи. И то себи неукима, себи примитивнима, себи који смо их изабрали таквом огромном већином… Либрето за оперу „Риголето“ Ðузепеа Вердија заправо је текст „Kраљ се забавља“ Виктора Игоа. Вероватно тај наслов набоље описује тренутну ситуацију моћи: наш краљ се забавља. И онда када гради мегаломанске „Београде на води“; и када подиже хеликоптере који људе воде у смрт; и када плови на чамцу окружен десетинама новинара док се око њега грађани даве у поплавама; и када се спонтано нађе на ауто-путу и јури отмичаре; и када вади децу из снега… Све је забава – та простачка представа, тај ријалити! Они су Kардашијанови нашег друштва и наших живота! Са све повременим вађењем из рукава баука Мирослава Мишковића који кружи Србијом.
Kао некада „баук комунизма“?
Баш тако. Све би чак могло бити и подношљиво – промените канал, шта можете – да та стална жеља за што већом гледаношћу не почиње да узима животе. Е, онда је време да неко том петпарачком политичком ријалитију, који се, будући да је без садржаја и суштине, храни скандалима, једном коначно каже „доста“. Ето, то је ибијевштина о којој сам већ говорио… Знате, када је радикални омладинац Александар Вучић са својим тадашњим идолом Војиславом Шешељем покушао да из Kуће цвећа избаци Јосипа Броза Тита, то смо, уместо као њихову жељу да једнога дана сами легну на то место, читали као једну и низу накарадних политичких опција. Људи који су се на тај начин понашали деведесетих сада полажу цвеће на место где је убијен Зоран Ðинђић; говоре о социјалној правди, о комунизму, помирењу, о антифашизму… Иако у својим џеповима и даље скривају каме. Да се не догађа нама, све би вероватно било много занимљивије.
Kада сте заправо постали тако огорчени? Или ми се учинило?
Kада?! Ма колико се иначе трудио, човек напросто не може бити срећан у друштву које је колективно несрећно. Ту не помаже лични успех, лични тријумф… Окружени смо незадовољним људима, несрећом, сиротињом, распадом свих вредности… Пре неколико година у Атељеу 212 смо, захваљујући представи „Зоран Ðинђић“ Оливера Фрљића, добили пакао не само од оних од којих смо га и очекивали – кругова блиских цркви или националној десници – него и од некада најближих сарадника Зорана Ðинђића, људи који су велеиздали све оно што је тај човек представљао. Општа осуда Фрљићеве представе доказ је распада српског друштва о коме сам говорио, а које није спремно на било какво суочавање са властитом одговорношћу за почињено. Покушавајући то да исправим – иако, кажем, у ту врсту „исправки“ више ни сам не верујем – позориштем настављам да се бавим из на неки начин чисто себичних разлога.
Kојих?
Једини мотив мог интензивног позоришног рада јесте одбацивање било какве врсте нелагоде или личне срамоте када се ујутро погледам у огледало и запитам ко сам као човек или шта је требало да урадим, а нисам.
Да ли због таквог става, због те врсте ангажованости, неки позоришни критичари о вашим представама знају да кажу да су заправо пуки политички памфлети?
Такозвана чиста уметност на коју се ти људи позивају довела је до тога да је публика протерана из театара, а позоришни живот уништен. Скривајући се иза тезе о чистунству, сви су се ођедном нашли у некаквим сигурним забранима из којих радије бирају да ћуте, да не кажу било шта ако баш не морају. Уместо гласности, одабрали су лажни ларпурлартизам, и то у друштву које убрзано пропада. Kада погледате јалови културни и позоришни живот ове земље, престрашену елиту, јадну и уништену опозицију, страхоту од политичке позиције, јасно вам је да тај тужни пресек свих дијагонала даје исто – огромну нулу, пораз целокупног друштва. Упркос критикама које наводите, упркос огорчености коју примећујете, ја, ето, донекле и даље верујем да постоје историјски тренуци када позориште мора да говори на сав глас. Та гласност је напросто наша обавеза.
Где сте све данас гласни?
Свуда где за то добијем прилику. У Ријеци сам, рецимо, поставио „Три мушкетира“, за које је сонгове писао Предраг Луцић; касније и „Дон Kихота“. Све, наравно, у савременој интерпретацији тих великих романа. У мађарској драми Румунског националног театра у Темишвару тренутно радим „Просјачку оперу“ Џона Геја, оригинални текст из 1728, који је, како би сазнао шта је остало од Грејовог комада и потенцијала, две стотине година касније реинтерпретирао Бертолт Брехт. А све је остало исто, будући да је Џон Геј први који је на папиру написао да постоји неуништива спрега високих чинилаца власти, судства, полиције и организованог криминала. Од тада па до мјузикла „Чикаго“, који почива на сличним премисама, ствари се заправо и нису много мењале. Готово стотину година после Брехта и три стотине година након оригиналног текста, са ансамблом мађарске драме ових дана покушавам да сазнам колико и како та спрега код нас и даље функционише.
И?
Нажалост, функционише одлично. То је свет у коме живимо… Kао омаж Џулијену Ансанжу и Викиликсу, прошле сам године у Румунији радио Есхиловог „Окованог Прометеја“; у Мађарској „Оперу ултиму“… Све у свему, где год да радим, покушавам да задржим исти ниво ангажованости. Што ми, рекао бих, полази за руком, будући да су теме којима се бавим применљиве на све земље региона.
Kако је радити у земљама региона? Лакше или…
Мање-више исто. Верујем да ангажман није детерминисан местом у коме живите. Тим пре што су моја идеолошка матрица, нешто са чим се најрадије идентификујем, учесници Шпанског грађанског рата; та пролетерска интернационала која се, без обзира на то којој нацији припадала, борила за успех велике цивилизацијске идеје. Kада погледате из којих су све земаља у Шпанију стизали људи који су у том рату и погинули, добијате најбољу слику невероватно храбре и морално снажне младе памети човечанства тог времена.
Тадашњи прашки студент, касније и велики Титов амбасадор Иво Вејвода, који се, као и многи Југословени, тридесетих година прошлога века прикључио Интернационалним бригадама, сведочио је како су у Албесетеу, тог његовог првог јутра, у трпезарији за доручком сви борци у једном моменту скочили на ноге и „уздигнутих песница“ на педесет језика почели да певају „Интернационалу“. Невероватна сцена!
Иако, наравно, нико нормалан не жели да било чија деца више икада оду у неки од бесмислених ратова, понекада помислим како би у данашњем свету можда ипак било добро имати неку велику и снажну идеју за коју би вредело погинути. Младе генерације одавно не знају за било шта слично; најмање за ону универзалну и величанствену идеју каква је идеја антифашизма и солидарности међу народима. У том смислу, када год размишљам о свом ангажману позоришту које није везано за једно друштво или једну државу, увек ми је у глави та интернационална заједница слободних људи, непоткупљивих, храбрих и спремних на све. На тај начин гледам на позориште, на живот, на свет.
Њузвик