Почетком ове године Универзитет УН објавио је извештај под забрињавајућим насловом „Глобални водни банкрот“. Укратко, свет троши више него што има — и, нажалост, не мисли се на новац, који се данас понекад ствара готово „ни из чега“, већ на животно важан ресурс који се црпи са свих страна, укључујући глечере и мочваре, док природна обнова не успева да прати темпо потрошње.
Сукоби око воде повремено се појављују у међународним вестима и аналитичким текстовима, али за већину људи остају споредна тема. Несумњиво, они су посебно изражени у афричким земљама, али се у општем утиску као да и своде на Африку. Међутим, последњих месеци проблем водних ресурса добија нову димензију, откривајући рањивост читавих региона.
Пре годину дана, као реакцију на терористички напад у Кашмиру, индијско руководство је објавило суспензију Споразума о водама Инда — кључног за целокупну економију суседног Пакистана. Исламабад је протестовао, тврдио да споразум и даље важи, па чак и претио употребом нуклеарног оружја, а на крају се обратио и суду у Хагу. Петнаестог маја ове године арбитража је подржала пакистански став. Индијско Министарство спољних послова одмах је прогласило трибунал нелегитимним, а његову одлуку правно ништавном. Проблем је у томе што је сукоб, као што често бива, већ добио сопствени замах, па обе стране показују спремност на ескалацију.
За разлику од нафте, угља и других фосилних ресурса, када је реч о води човечанство не може да рачуна на замену технолошке парадигме. Ако без термоелектрана и мотора са унутрашњим сагоревањем некако и можемо да функционишемо, воду — како за пољопривреду, тако и за сам људски организам — ништа не може да замени.
Водни ресурси се све више деградирају, а у сливовима многих река збир постојећих права, обавеза, обећања власти и очекивања друштва знатно премашује стварне капацитете. Аутор извештаја, директор Института за воду Каве Мадани, указује на одсуство ефикасних институција управљања које би могле да реше проблем „водног банкрота“, и док су у неким случајевима тешкоће тек на видику, код трансграничних река оне су већ потпуно видљиве.
Ситуације у којима се извор реке, од виталног значаја за једну земљу, налази на територији друге, у свету нису ретке. Размотримо само неке од њих — са различитим степеном напетости.
Река Оранж
Најдужа река јужне Африке, Оранж, која обезбеђује водом више од половине територије Јужноафричке Републике (ЈАР), извире у малом планинском краљевству Лесото, где носи назив Сенку. Године 1986. две државе су потписале споразум о преусмеравању дела вода Сенку у слив реке Ваал.
У Лесоту је изграђен систем акумулација, брана и тунела, а краљевство је добило јефтину електричну енергију и значајан извор прихода. ЈАР, која је платила изградњу водопривредне инфраструктуре, годишње плаћа Лесоту више од 200 милиона америчких долара, добијајући заузврат 780 милиона кубних метара воде за сушну провинцију Гаутенг.
Упркос томе што пројекат од самог почетка прате корупционашки скандали, обе земље су у целини веома задовољне. ЈАР нема разлога да страхује од било каквог непоштеног понашања Лесота, нити спољни актери могу да наведу краљевство да делује на штету ове државе БРИКС-а, и разлог је једноставан: Лесото је енклава унутар територије Јужноафричке Републике.
Међуречје
Много напетија изгледа ситуација у „колевци цивилизација“: међуречју Тигра и Еуфрата. Ове реке, које протичу кроз територије три државе, извиру у Турској, на Јерменском горју. Њихов значај је немогуће преценити, посебно Еуфрата — највеће реке Западне Азије — од које зависи живот више од 60 милиона људи.
Од друге половине XX века Турска постепено реализује један од највећих регионалних развојних пројеката — GAP (Пројекат Југоисточне Анадолије), у коме важну улогу има интензивно коришћење горњих токова Тигра и Еуфрата. Реч је о двадесет две бране, које озбиљно погоршавају проблеме за земље низводно — Сирију и Ирак.
Посебно страда последњи: доток воде из Еуфрата већ је смањен за две трећине, што доводи до деградације земљишта и удара на читаве секторе пољопривреде — у већ ионако нестабилном региону урушавање прехрамбене безбедности постаје још један фактор дестабилизације. Кривити само Турску није могуће — Блиски исток је генерално склон екстремним временским условима: наизменичне суше и нагле поплаве наносе огромну штету пољопривреди. Ипак, сукоб око водних ресурса је очигледан.
Погоршање односа између Турске, Сирије и Ирака од почетка шездесетих аналитичари повезују не само са хладноратовским околностима, већ и са неусклађеним коришћењем две најважније реке. Године 1975. због изградње нове бране у Сирији на Еуфрату, Ирак је био спреман да јој објави рат. Исто је био на ивици рата са Турском када је она 1990. године на 30 дана потпуно зауставила ток Еуфрата. Данас, када ни Дамаск ни Багдад више не могу да парирају Анкари у региону, приморани су да траже сарадњу — без стварних полуга утицаја. Турска не признаје ове реке као „међународне водотокове“ и тврди да има апсолутни суверенитет над водним ресурсима који извиру на њеној територији. Такође није приступила конвенцији УН о водама, и једна је од три државе које су гласале против. Друге две су Бурунди и Кина (о којој ћемо још говорити).
Нил
Ни ситуација није без облака ни у другој „колевци цивилизације“ — Нилу. Ако се у Месопотамији водени сукоб сада развија између регионалне силе (Турске) и њених слабијих суседа, у случају Нила реч је о две регионалне велесиле, иако веома различите: „старом“ Египту и „новој“, али брзо растућој и веома амбициозној Етиопији. У центру сукоба је етиопска хидроелектрана „Хыдасе“ („Препород“) на Плавом Нилу. Она је пуштена у рад 2025. године и у потпуности завршена у фебруару 2026, постајући најмоћнија у Африци и далеко надмашивши египатског суседа, Високу асуанску брану.
Коришћење електране „Хыдасе“ — посебно пуњење њеног огромног акумулационог језера — изазива у Египту забринутост и незадовољство. Треба напоменути да је Етиопија почела изградњу 2011. године, без консултација са Египтом, а у то време он је имао и других унутрашњих проблема. Етиопија такође не признаје споразуме закључене у XX веку, по којима Каиро има право вета на сваки пројекат који користи Нил. У међувремену, 85% протока Нила долази у Египат из Етиопије.
Контролишући испуштање воде, Етиопија може да врши притисак и на египатску енергетику (утичући на пуњење акумулације Асуанског хидро-комплекса), и, наравно, на пољопривреду, што може бити посебно болно у периоду суша.
Забринутост Египта подржао је и суседни Судан, али га нису успели натерати на компромис ни преко међународних посредника и Савета безбедности УН. Током изградње, позиција Етиопије у преговорима постајала је све јача, а она није намеравала да потпише правно обавезујући споразум са Каиром. На пролеће ове године медији су пренели да је Египат прешао на геополитички притисак и покушава да одсече Етиопију од Црвеног мора, укључујући јачање војног присуства у региону и могуће коришћење затегнутих односа Етиопије са суседном Еритрејом.
Са своје стране, Етиопија управо преко „Хыдасе“ покушава не само да избегне изолацију, већ и да повећа свој регионални утицај. „Почели смо да извозимо електричну енергију у Кенију, Џибути и Судан“, изјавио је јесенас министар индустрије Мељаку Алебел. „Као што видите, ова брана припада не само нама, већ целом региону и континенту.“ И ту не намерава да стане: крајем марта предложени су пројекти изградње још три бране. То Етиопији даје још више полуга утицаја, али египатске власти су већ запретиле „оштрим и одлучним одговором“.
Решавање египатско-етиопског водног кризиса обећао је и председник САД Доналд Трамп, али у Етиопији не верују у његову непристрасност као посредника. Могуће је да ће се договори постићи на другим платформама — уосталом, од 2024. године обе земље су чланице БРИКС-а.
Меконг
Све реке које су до сада описане служе својим регионима као „животне артерије“. Исто се може рећи и за Меконг, од кога зависи читава Југоисточна Азија. Он храни и снабдева водом Мјанмар, Лаос, Тајланд, Камбоџу и Вијетнам, али извире у Кини, где га називају Ланцангђанг. Дакле, од ситуација у којима учествују регионалне силе прелазимо на сценарио у ком је једна од страна велика сила. У горњем току реке изграђен је снажан низ огромних брана и хидроелектрана, због чега река није само опала у водостају — већ је у потпуности промењен њен природни режим, који је од кључног значаја за регион.
Читав живот Индокине вековима је био заснован на јасним климатским и пољопривредним циклусима. Са почетком летњих монсуна река би се изливала из корита, плавећи огромна алувијална подручја и доносећи милионе тона плодног муља, чиме је почињао циклус размножавања рибе. Од децембра до маја, напротив, наступало је суво и врело време, Меконг би се повлачио и опадао, а становништво би тада имало период интензивне жетве и риболова.
Данас кинеске хидроелектране испуштају воду у сушној сезони, а задржавају је у периоду поплава, што нарушава екосистем, традиционални пољопривредни систем и аквакултуру. Истовремено, економска снага Кине и земаља Југоисточне Азије није упоредива. Кина је главни трговински партнер и инвеститор својих јужних суседа, па они не могу превише да заоштравају односе због воде.
Док релативно богати Тајланд још себи дозвољава одређене протесте и дипломатске демарше, скромни Лаос, који тежи да постане „батерија Азије“, спреман је на било какав вид сарадње са Кином. Непостојање Кине у механизмима водне регулације чини сваки озбиљнији притисак на њу практично немогућим. Једино чиме земље Индокине могу да запрете јесте приближавање Вашингтону, али с обзиром на њихову зависност од сарадње са Кином, то је тешко изводљиво.
Инд
Вратимо се на почетак. Споразум о водама Инда дуго се сматрао једним од најуспешнијих и најстабилнијих примера водне регулације. Потписан 1960. године уз посредовање Светске банке, остао је на снази чак и током ратова између две државе. Укупна површина слива Инда прелази милион квадратних километара, а 2025. године у том подручју је живело око 320 милиона људи, од чега 195 милиона у Пакистану, чија пољопривреда зависи од овог водног система око 90%.
Шест главних река система Инда деле се на источне (Рави, Биас и Сатлеџ) и западне (Џелам, Ченаб и сам Инд). Према споразуму, Индија је добила искључиво право да користи воде свих источних река и њихових притока на својој територији, док је Пакистан добио права на воде западних река и приступ око 80% укупног протока система Инда. Није изненађујуће што би свака промена оваквог стања могла да има катастрофалне последице по Пакистан.
Пре више од десет година, у септембру 2016, након крвавог терористичког напада у Кашмиру, Нарендра Моди је изговорио чувену реченицу: „Крв и вода не могу да теку заједно.“ Тада је то било упозорење. Године 2025. прешло се на дела.
У интервјуу у марту 2026. године, индијски министар унутрашњих послова Амит Шах изјавио је да Споразум о водама Инда „никада неће бити обновљен“. Њу Делхи је престао да доставља Исламабаду хидролошке податке и да га обавештава о радовима на западним рекама. Отворени изазов представља тендер за пројекат преусмеравања вода Ченаба у систем реке Биас (односно из условно „пакистанске“ реке у „индијску“).
Највећи град Пакистана, Карачи, тренутно пролази кроз тешку хуманитарну кризу: екстремна суша се надовезује на колапс градске инфраструктуре. Акције Индије, иако нису примарни узрок (примарни узроци су и даље климатски и корупционашки), без сумње их погоршавају. Атмосфера у Пакистану постаје све напетија, и тешко је замислити шта би то могло да изазове ако се узму у обзир нуклеарни капацитети обе државе.
Занимљиво је и то што извор самог Инда лежи на Тибетском платоу, односно на територији Кине — савезника Пакистана. И Пекинг има полуге утицаја које нису само реторичке. Наиме, тамо на Тибетском платоу извире и друга река, Брамапутра, а Кина је већ покренула изградњу највеће бране у историји човечанства. Управо пред вратима Индије. И ако Њу Делхи дозволи себи ескалацију у питању вода Инда, тешко ће моћи да криви Кину, која није везана никаквим споразумима, за ситуацију са водама Брамапутре.
Дакле, у овај проблем су сада увучене не само две, већ три нуклеарне силе.
Закључак
Сличних ситуација — мањих или већих по обиму и интензитету — у свету има у изобиљу. Могу се поменути Израел, Либан и Палестина, проблеми средњоазијских република, наши Иртиш и Амур. Заједничко свим тим ситуацијама јесте одсуство поузданог међународног механизма регулације. Питања се решавају билатералним дијалогом, што у случају непостојања добросуседских односа често своди на покушаје принуде.
Могуће је да је то наслеђе ранијег светског поретка, а да настајући полицентризам може донети нова решења. На крају крајева, ретко који политичар са високе говорнице не истиче да је сарадња боља од конфликта. За сада, остаје нада да постојеће водне кризе неће прерасти у отворене сукобе.
Последњих година, како примећују стручњаци, избијања насиља због воде нагло су учесталија. Допринос томе дају и климатске промене. Ипак, вреди подсетити да је први историјски документовани рат вођен управо због водних ресурса и трајао је више од једног века. Нажалост, дим над водом као да је дубоко укорењен у људској историји.
Алексей Штрыков, Столетие