Kао неко ко пасионирано прати оно што се догађа у Америци, не могу да се не насмејем кад прочитам упозорење опозиције да се „ни у једној развијеној држави“ на места попут директора БИА не постављају страначки кадрови
Опозиција је у праву кад тврди да директор БИА не би смео да буде подређен политичкој странци. Тачно знам какав нам човек треба. Идеалан кандидат био би независан, непоткупљив и неустрашив државни службеник са великим искуством у струци, тј. безбедносно-обавештајним пословима. Неко беспрекорне биографије, неко ко се не повија како ветар дува, ко ниједном председнику и премијеру до сада није дозволио да му се меша у посао. Савршено непристрастан професионалац који је једино одан Уставу, нема ни политичких предрасуда ни фаворита. Аполитичан.
Је л’ знате неког таквог? Не мислим у БИА, него било где, у било којој државној служби? Али идеја је дивна.
Kао неко ко пасионирано прати оно што се догађа у Америци, не могу да се не насмејем кад прочитам упозорење опозиције да се „ни у једној развијеној држави“ на таква места не постављају страначки кадрови. Не мислим, наравно, да ту критику треба одбацити само зато што долази из странке која је огромну моћ у безбедносним (и свим другим) пословима поверила шефу кабинета председника о ком ништа нисмо знали, осим да у тим пословима нема професионалног искуства. На политизацију упозорава и Саша Јанковић, иза ког је неколико година тешких политичких битака које је водио са положаја високог државног службеника.
Али хајде да видимо шта се дешава у развијеним државама. Ево, на пример, у Америци. Амерички ФБИ је најчувенија, и по свој прилици најбоља обавештајна служба на свету. Легендарни Френклин Рузвелт је за првог директора ФБИ-ја тражио, и нашао, управо кандидата каквог сам у уводу описала: аполитичног професионалца, човека из службе, „пар екселанс“ државног службеника о каквом Саша Радуловић ових дана прича.
Тај човек се звао Џ. Едгар Хувер, а остало је историја. На месту директора задржао се близу 50 година. С временом се отео свакој политичкој контроли и постао држава у држави: председници су га се плашили, али се нико није усудио да га отера. „Не отпушта се Бог“, рекао би Џон Kенеди онима који су му саветовали да Хувера по кратком поступку смени. Други нису пред пријатељима крили да се плаше неконтролисаног цурења прљавштина из тајних досијеа помоћу којих је Хувер уцењивао и становнике Беле куће, и сенаторе, и конгресмене. Аполитичан? Је ли аполитично било писмо уцене Мартину Лутеру Kингу у ком му се сугерише да је боље да изврши самоубиство? Је ли аполитичан био његов прогон погрешног политичког мишљења? Је ли Хувер био аполитичан када је смишљено ширио антикомунистичку хистерију да би лакше створио политичку климу у којој би судови смекшали став према његовим методама обавештајног рада, које су сувише често подразумевале незаконите претресе и прислушкивања, досијее сексуалних навика и подметање лажних доказа током илегалних преметачина?
Давно било? Да видимо како је сада. Читалац је вероватно упознат са кованицом „дееп стате“, која је у америчком политичком жаргону заменила Ајзенхауеров „војно-индустријски комплекс“ и означава умрежену групу људи из државних структура, обавештајних агенција и војних кругова. И они су аполитични, ако се под тим подразумева да их Американци нису директно, на изборима, бирали на важне положаје са којих битно утичу на политику земље. Читава та „дубока држава“ (лондонски Економист тврди да израз изворно потиче из Турске, где „дерин девлет“ означава групу пензионисаних генерала која се иза кулиса борила да свим средствима очува секуларну државу и порази комунизам, не презајући ни од контаката са гангстерима) данас ради на томе да из Беле куће истера 45. америчког председника који је изабран супротно вољи елите — политичке, војне, медијске, сваке могуће вашингтонске елите, укључујући ту и странку чији је кандидат био.
Можда је тај председник заиста грозан онолико колико нас у то сваког дана уверавају на Си-Ен-Ену, али његов избор ипак представља доказ да председника заиста бирају грађани и да је власт у Америци из корена смењива.
Но тек ћемо видети, можда и није. Јер ако се мало удубите у америчку политичку сцену, осећаћете се као код куће. Не разумем зашто амерички амбасадор, кад хоће да увреди Информер, цитира Вучића? Доналд Трамп је још сликовитији, он за медије каже да су одвратни, корумпирани, гомила ђубрета. Јер политички рат се и тамо води преко штампе, само што тамо најугледнији медији задихано преносе тешке оптужбе на рачун председника из анонимних извора који не нуде доказе. Вратио се макартизам, само су прогонитељи сада из либералне елите и они контролишу фракцију у држави која се отела од државе и бори се против изабране власти. Руси су ту само мамац за лаковерне.
Kао ни код нас, тужиоци и безбедњаци нису аполитични већ директно делују у складу са нечијом политичком вољом. Само чијом? Изабраном или оном која је на изборима неким чудом поражена?
Недељник