Ево смо и то дочекали. Маја Гојковић играла се чувене радикалске игре: биће првог, другог, трећег, као да сви нисмо знали када ће бити. Тако се и нови Ел Пресиденте играо са инаугурацијом (коју деца зову „угурација“): те тада, те онда, а и са именовањем новог премијера: те једанаестог, те дванаестог, те тринаестог, као да то нешто значи.
Гледао сам јутрос цео тај оперетски циркус и нисам задовољан. Ово је био сељачки спектакл испред локалне самопослуге, јер ови наши несрећници нису у стању да замисле нешто торжественије и свечаније. Није чудо, јер и иначе ништа не читају и не знају. Ево како је то требало да изгледа:
У десет изјутра пред вилу Мир долази свечана кавалкада коњице Гарде, са сјајним сабљама и фанфарама. Делегације свих Сталежа, Редова и Цркви понизно подастиру Александру Вучићу молбу да буде милостив и укаже се у Народној скупштини у једанаест сати. За ту прилику спреман је кабриолет Роллс Роyце , поклон британске краљице Јосипу Брозу Титу (ено га исправног). Kавалкада онда из фанфаре и коњички ескадрон са сјајним сабљама иде ка центру града, кроз шпалире одушевљених и забезекнутих грађана са заставицама (немој да неко није изашао, управитељи зграда воде спискове!). Иза коњичког ескадрона иде кабриолет опкољен са бар тридесет мотоциклиста полиције и војске, уз одговарајућу пратњу црних А8 у којима су породица и верни пријатељи. У тренутку када кавалкада стиже пред Скупштину, у храму Св. Саве почиње молебан коју предводи патријарх (уместо да седи у клупи) уз саслужење епископа, свештенства и монаштва. Слично је (ко колико може) и у свим црквама, џамијама и синагогама широм Србије. Остатак церемоније био би сличан, али свечанији. Рецимо, нови Председник не би пешке прелазио улицу, него у кабриолету уз пратњу коњичког ескадрона и фанфара. Не би толико дуго држао говоранције; боље је мање, а боље. Представника Родова и Служби Војске било је премало. Састанак са славним Претходником био је прекратак; имали су они шта да причају.
После овакве недовољно торжествене и достојанствене церемоније – какве-такве – поставља се питање шта ће Вучићу уопште још и обећана „угурација“ 23. јуна ваљда. Ако буде послушао наш изложени савет, то би имало смисла, па макар било налик на поправни испит. Плашимо се да ће од тога да испадне журка са локалним киселим винима, уместо велелепне церемоније са гала униформама, фраковима (минијатуре одликовања обавезне!), балским хаљинама, рекама шампањца и чинијама кавијара, лососа у аспику, јагањаца са Златибора, пуњених паприка, гибаница и разних роштиља.
Узалуд се надамо. Главна црта Александра Вучића – осим што је свадљив и набусит и стално се хвали својом храброшћу, што је особина кукавица – јесте да воли да развлачи, мрљави, растеже и обећава још и још, само чекајте. Не бих се, дакле, надао ничему већем, лепшем, свечанијем и укуснијем од уобичајене сељачке гозбе, укључујући и ћевапе са чачкалице. Не знају они то, нису читали ни Kрлежу, ама ни друге. Неку пригодну молебанцију не можемо да искључимо, али власт Цркву и плаћа за такве ствари, па нека их барем зараде.
Све у свему, формална страна ове угурације подбацила је: недовољно свечано и торжествено, чему нису помогле и поновљене стојеће овације у Скупштини, овације стаљинског типа (ко ће први да престане, кукала му мајка?) и пратеће егзалтације присутног пука у Пионирском парку. Све је то, господо поротници, могло и боље и лепше. Нестали су добри обичаји, плашимо се.
Тек ћемо да видимо кад нови El Presidente почне да чинодејствује. Не надамо се много, мада би мало више елеганције и церемоније добродошло. Формом, дакле, нисмо задовољни.
А садржаја ионако нема.