Мирослав Илић: Путину бих певао – „Поломићу чаше од кристала“ (видео)

Причајмо о политици кроз Ваш посао. Кич и шунд су преузели примат, тако је било и док су на власти биле социјалдемократе. Шта мислите о тренутној ситуацији на естради, скоро све Ваше колеге улазе у ријалити програме. Где то води, да ли смо на ивици да изгубимо идентитет када је народна песма у питању?

— Опасно је нападнут добар укус, култура. Мене иритира ово, злато моје, од 2000. године наовамо, од кад се рачуна демократија, не памтим ни једног министра културе кога бих могао да похвалим, апострофирам као неког ко је направио нешто изузетно. Како ко дође, само прича кад ће бити отворен који музеј. То је за државу и нацију изузетно важно, али бих волео да не изгубе из вида шта је све култура, чак и она најелементарнија, неке баналности. Сведок сам да се то последњих деценија страховито урушава. Џаба што је отворен Музеј савремене уметности, коме се ја дивим и скидам капу томе. И Народни ће ускоро прорадити, али питање је који људи ће ту улазити, каквог менталног склопа, какве културе.

Како генерално видите нашу земљу, да ли видите да седимо на две столице, стално слушамо политичаре који о томе говорите, а народ нико ништа не пита, шта кажу Ваши у Мрчајевцима?

— Један много паметан човек је рекао, најсрећнији је онај народ који нема историју, нажалост, сви ови народи, које помињемо на овим просторима и уопште у Европи, имају историју. То морамо да ставимо у контекст кад размишљамо о овим стварима. Моји ставови о неким врло важним питањима, појединца који није завршио ни права, ни економију, није набијен књишким знањем, али је цео живот био радознао, 45 година путовао, пипао пулс дешавања. Није једноставно одговорити на ваше питање. Ја бих најрадије да седим само на својој столици. Такав сам био у мом занату. Никад нисам волео да припадам групи, клану, увек сам хтео да будем слободан човек, отворен за сарадњу са свима.

А да ли Србија може да буде слободна?

— Тешко, без обзира што су се моји ставови као појединца сто пута разликовали од званичног државног, без обзира ко је био на власти.

Да ли то значи да не цените домаће политичаре?

— Није тачно да их не ценим. Само нисам никада био идолопоклоник. И када заокружим некога на изборима, то не значи да сам му поклонио живот. Напротив, ја ћу бити први који га критикује. Људски је да будеш опозиција свакој власти. Свака власт ми завлачи руку у џеп, нешто ограничава, нормално је да сам у опозицији, ама баш свакој власти.

А шта је са светским политичарима, колики би хонорар тражили, рецимо, Владимиру Путину да певате на његовој рођенданској забави? 

— Певао бих му џабе. Зашто бих морао њему да узмем паре?

А зашто бисте певали џабе Путину?

— Бићу врло директан. Моја емоција, али само емоција, душа је везана за руску страну. Изузетно поштујем то што је Русија оставила у литератури, музици, науци. Прочитајте, погледајте мало оно што људи у свој овој збрци, јурњави и журби за обезбеђивање елементарних јединица заборављају, погледајте шта су Руси све оставили иза себе и чиме су све задужили цивилизацију.

Којом би песмом отворили Путинову рођенданску забаву, можете ли да нам запевате?

— Не знам његов укус, не верујем ни да познаје српску музику.

Поломићу чаше од кристала

почупаћу бокоре од лала…, рецимо да би била та песма.

Је ли истина да спремате одступницу у Мрчајевцима?

— Спремио сам је, али није само та материјална страна оно што ме и даље одржава у овом занату, а да при том ја никог не вучем за рукав и молим да ме позове. Седим кући, људи ме зову, радује ме и охрабрује та ситуација, зато што сам ја „класика“, ја сам прави народњак. То значи да ипак није баш све отишло дођавола. Уз то видим да има јако пуно младих људи који уживају у ономе што сам радио свих ових 45 година. Било би лепо кад би се појавили неки млади људи који би се наслонили на то, али да буду упорни, принципијелни, тврдоглави, вредни, да верују у успех.

Да ли стварно живот није једна жена? 

— С мојом супругом сам у браку скоро 50 година, на мом примеру, рекло би се да живот јесте једна жена. Али то је ипак само песма са неком емоцијом, можда написана да охрабри неког ко је био несрећно заљубљен. А што се мене тиче, сасвим ми одговара овако како је било последњих 50 година.

Улазимо у Нову годину, које су Ваше жеље, сетих се узречице, често на концертима умете да кажете „тек смо почели“.

— Моја пројекција није била оваква, да ми је неко рекао пре 45 година, кад сам стидљиво из других разлога ушао у ову причу, да ћу у овим годинама и са толико година рада још бити неки „играч“, тада му не бих уопште веровао. Ове године сматрам даром од Бога и тако се и понашам, опуштено. Званично сам у пензији већ шест година.

Хвала Вам што сте дошли у Спутњик, желимо Вам све најбоље у Новој и наредним годинама, да још дуго трајете, да будете овако добро расположени и у доброј форми.

— Хвала и вама много. Вашим пратиоцима и пријатељском руском народу нека да Бог сву срећу и здравље овог света.

Спутник