Прошле недеље догодило се неколико занимљивих догађаја: директор ЦИА Џон Ретклиф посетио је острво (прва таква посета директора ЦИА Куби у последњих 11 година; први шеф америчке обавештајне службе који је посетио Кубу био је Џон Бренан 2015. године), у медијима су се појавиле гласине о намери Министарства правде САД да 20. маја објави оптужнице против Раула Кастра у вези са обарањем два авиона 1996. године, а Axios је, позивајући се на „тајна документа“, известио да је Куба набавила 300 борбених дронова.
Све наведено разумљиво наводи на размишљање о могућој промени статуса кво у Карипском басену. Нарочито ако се узме у обзир чињеница да Куба и даље има економске проблеме због америчких санкција, а Трамп упорно обећава да ће се „позабавити“ овом земљом, јер је сматра „нефункционалном“.
Поставља се питање: шта ће се десити? Да ли ће САД напасти Кубу, отети старог Кастра или покушати да симулирају транзицију ка демократији кроз економске реформе на острву?
Што се тиче могуће инвазије: САД имају све инструменте и средства за то, али игра не вреди свеће. Прво, постоји жива успомена на Залив свиња. Друго, у тренутку када Блиски исток већ „гори“, покретање операције на западној хемисфери не би Трампу донело политички ауторитет међу бирачима уморним од спољнополитичких потреса последњих 30 година. Треће, постоји ризик не само да се уплету у дуготрајан сукоб, већ и да не могу да обуздају талас избеглица који би кренуле ка рођацима и познаницима у САД. Због тога се потпуна инвазија на Кубу чини мало вероватном.
Што се тиче могуће отмице Кастра или било ког другог представника кубанске елите: иако би таква операција била релативно једноставна, као у случају председника Венецуеле Николаса Мадура, то се ипак не може упоредити са тим случајем. У очима америчке јавности Мадуро је био класичан латиноамерички диктатор у тренерци и са брковима, па је његово хапшење могло да се представи као борба против „лошег момка“. Да ли би се то исто могло урадити са 94-годишњим Раулом Кастром, кога већина Американаца не би ни препознала? Или са садашњим кубанским лидером Мигелом Дијас-Канелом, који не одговара типичном „норијега“ или „мадуро“ имиџу? Поред тога, само евентуално отмица Кастра још више би урушила шансе САД да постигну било какав договор са Хаваном, а Трамп тренутно рачуна управо на договор.
Што се тиче сценарија „имитације транзиције“ уз фактичке економске реформе, то је већ најреалнија опција, тим пре што већ постоје конкретни помаци. У марту је кубанска влада укинула забрану за емигранте да инвестирају. Ограничења су такође укинута и за америчке компаније. Данас је такав приступ најмање ризичан за Трампа: он може истовремено да демонстрира снагу (подизање оптужница против бивших лидера) и да покаже „реалан напредак“ кроз постепену либерализацију економије. То такође одговара делу кубанске дијаспоре у САД која се противи режиму у Хавани.
Тренутно Трамп има два главна ограничавајућа фактора када је реч о употреби силе према Куби: одсуство стабилног примирја са Ираном и предстојећи међувремени избори у новембру. Тек после избора може се очекивати већа активност САД на кубанском правцу.
Записки американиста | Роман Романов