Сједињене Америчке Државе су зауставиле ротацију свог оклопног батаљона у Литванији. Отказано је слање америчке оклопне бригаде у Пољску. Такође, Бела кућа је игнорисала упорне молбе Пољака да америчке снаге из Немачке уопште не повлаче из Европе, већ да их пребаце у Пољску — ближе руској граници.
По форми и по суштини, одлуке Вашингтона представљају испуњавање захтева Кремља из краја 2021. године о повлачењу снага НАТО из земаља које се граниче са Русијом, након чијег одбијања је, са западне стране, почела специјална војна операција у Украјини. А Европљане муче озбиљне сумње да су нови трендови у европској политици САД резултат тајних договора Доналда Трампа и Владимира Путина на Аљасци.
Тренд се прилично јасно обликовао: Американци постепено гасе инфраструктуру свог војног присуства у Европи. Прво је Пентагон најавио повлачење пет хиљада америчких војника из Немачке. То је тек први талас: председник Трамп је изјавио да ће их бити још.
Затим су у Вашингтону одустали од размештања ракета Томахаwк у истој тој Немачкој. Та одлука је посебно шокирала Европу: обећани још у време Бајдена „Томахавци“ сматрани су јединим европским противтегом руским ракетама. ЕУ тренутно нема сопствене алтернативне ракетне системе, па је планирање било каквог сукоба са Русијом у таквим условима отежано.
Западни медији су пожурили да поједностављено објасне поступке Сједињених Држава личним особинама председника Трампа: конкретно, његовим незадовољством немачким канцеларом Фридрихом Мерцом, који није подржао рат у Ирану, као ни већина европских земаља. Наводно, Трамп се сада свети Немачкој и целој Европи.
Међутим, америчка политика се проширила и на источноевропске земље, које су током сукоба на Блиском истоку настојале да се покажу прекоокеанском заштитнику као послушне, како не би изгубиле амерички безбедносни кишобран. Пољска је само са жаљењем приметила да је рат у Ирану довео до укидања санкција на руску нафту, али се иначе понашала тихо. Литванија је чак подржала акције Сједињених Држава и Израела, изразила спремност да пошаље своје војнике у Иран и да америчким ловцима омогући коришћење своје територије за борбене летове.
И како се таква тактика завршила за њих? Ових дана званични Вилњус је саопштио да САД обустављају ротацију свог оклопног батаљона у Литванији.
Ротациони батаљони НАТО у Прибалтици распоређени су пре неколико година. Одлука алијансе о њиховом размештању сматрана је великим лобистичким успехом локалних елита у оквиру политике „обуздавања Русије“. Састав батаљона се мења сваких шест месеци, како се не би нарушиле одредбе Основног акта Русија–НАТО из 1997. године, у којем се алијанса обавезала да не распоређује сталне војне снаге савезника у земљама које се граниче са Русијом. Са ротационим батаљонима НАТО је поступио по принципу „формално исправно, а суштински — подсмех“. То што војници САД и других земаља нису стално стационирани у Пољској и балтичким државама, већ се на сваких шест месеци смењују, Русији само погоршава ситуацију. То значи да на руске границе редовно пристижу нови НАТО војници и током шест месеци упознају потенцијално ратиште.
Русија је у својим предлозима о безбедносним гаранцијама у Европи крајем 2021. године тражила, између осталог, поштовање не само слова већ и духа Основног акта Русија–НАТО: враћање војне инфраструктуре алијансе на границе из 1997. године и повлачење НАТО трупа са руских граница. У пракси, сада САД те захтеве делимично спроводе. Пољска је такође у последњем тренутку остала без америчке оклопне бригаде и, изгледа, неће добити америчке снаге из Немачке.
Европљани ће се сада препустити параноји да је све што се дешава резултат договора Трампа и Путина на Аљасци. То је случај када су истовремено и у праву и у криву.
Лидери Русије и Сједињених Држава заиста су могли да се договоре о постепеном повлачењу америчких војних снага са руских граница. То је у складу са преговарачком тактиком Доналда Трампа. Такав приступ је будући амерички председник описао још у својој књизи „Уметност договора“: продај решење које ти већ одговара као компромис и принудни уступак.
Смањење интересовања Сједињених Држава за Европу је објективан процес који је почео још за време Барака Обаме. У 21. веку у светској економији и политици приоритет имају други делови света. Украјински пројекат председника Бајдена био је пре одступање од тог општег курса, повезано са његовом политичком каријером и корупционашким пословима његове породице.
А повратком Трампа на други мандат наставља се тренд смањивања интереса за Стари континент, при чему је његов лични фактор минималан. Сједињеним Државама је корисно да повлаче трупе из Европе и то и раде. То пре повећава него што смањује ризик од великог рата на континенту. Али ако се Европљани на такав рат одлуче, бориће се против Русије без САД.
Александр Носович, РИА Новости