То је била вероватно најбоља прилика. Обезбеђење је било на минимуму, само што ова двојица које сам повезао нису имали снајпер. Нису добро планирали. Никола Живовић је баш решио да иде до краја. Ја сам више размишљао о свом испиту, али сам решио да их повезем. Можда је Тито имао толико добар инстинкт, па је променио план слетања, отказао конференцију на отвореном. Не знам. После нам је један стари официр рекао да је добро што нисмо успели. Што од старца да правимо жртву и хероја? У праву је.
Ово је испричао у великој исповести за Недељник свештеник Стојиљко Кајевић, оснивач СОПО, српске емигрантске организације која се током шездесетих и седамдесетих година прошлог века у Америци и Западној Европи борила за рушење режима Јосипа Броза Тита.
Позната је прича о бројним покушајима да одузму живот Јосипу Брозу, а посебно се истиче један офрље осмишљен атентат, приликом једне од Брозових посета Сједињеним Државама, такозвани „Атентат у држави Ајова“. Прочитајте детаљна сећања попа Кајевића на овај догађај, а у новом Недељнику и његову велику исповест о свим сукобима српске емиграције са Удбом и Титовим режимом.
АТЕНТАТ У АЈОВИ
Прича се да Тито опет долази у посету Америци. Прво Уједињеним нацијама, потом Вашингтону. Срби Америке и Канаде спремају велике демонстрације против Броза. Прво у Њујорку, потом у Вашингтону.
Тих година, поред парохијске дужности и политике, решио сам да наставим са својим студијама. Из теологије сам прешао на чисту филозофију. После магистарског, и још 16 испита које програм за докторат налаже пре него почнем да радим дисертацију, преостао ми је још само један испит.
Једне кишне ноћи, око десет увече, дође у наш стан Никола Живовић. Сав је узрујан, али није нервозан. Пита ме: „Шта радиш сутра?“
„Ево, спремам последњи испит из логике.“
„Требаш ми ноћас и сутра. Под хитно! Шта ти је важније, твој докторат или наша борба?“.
„Дај ми један коњак“, каже Никола и припаљује цигарету. Ја доносим флашу и сипам, прво њему па себи.
Чудим се шта је то што овог човека, који је провео око седам или више година у југословенском затвору због национализма, потом створио дивну породицу, сина и кћер, децу од милине, шта га тера у нешто необично, чак и опасно.
„Имам информацију да Броз сутра у подне долази у Ајову у посету неком богатом фармеру који је почетком 50-тих година дао поклон око сто хиљада тона жита да би се прехранило становништво Југославије“, каже Никола.
„Па шта онда?“
„Попе, не питај тако глупо. Хоћеш ли са мном или не?“
„Ма човече божји, кажи шта ти треба и када полазимо?“
„Сада, одмах! Имаш нова кола и знам да имаш бољи пиштољ од мога. Хајдемо, Миле Радовановић нас чека у кафани Рада Ћопића“.
„У реду, идемо! Дај ми десетак минута да се спремим и узмем онај аутоматски броњинг што си ми дао као поклон за прошли Божић“, кажем Николи, облачим се; стављам шаржер с 15 метака у пиштољ док Никола пуши своју цигарету и чека на мене.
„Ево, спреман сам! Идемо!“
„Дај мени тај пиштољ. Бољи је од мог, а ти држи ово за сваки случај,“ каже ми Никола док му дајем броњинг без поговора. Оставим цедуљицу на столу за мог брата Живка који долази из фабрике где ради после пола ноћи, и са Николом право у моја кола. Идемо да покупимо Миомира Радовановића. Око пола ноћи нас тројица возимо за Де Моине у држави Ајова, пут око 320 миље или преко 500 километара. Ситна киша непрестано пада. Бришемо по аутопуту брзином око 130 километара на сат. У рану зору стигли смо у град Де Моине. Пронашли смо аеродром који је удаљен од града око 18 километара. Паркирали смо кола и право у кафетерију аеродрома да се освежимо после дугог пута и неспавања.
Док идемо ходником видим у пролазу дневне новине и наслов: „Председник Југославије Јосип Броз Тито стиже у госте фармеру МекМани. Председников ЈАТ слеће на аеродром тачно у подне…“ Купим ја новине и идући ка шалтеру кафеа кажем Николи и Миомиру да више не говоримо ни српски ни енглески. Нити да седимо заједно, већ посебно и да има доста времена до подне. Миомир каже да је поспан и да иде у кола да мало одспава. Он оде. Никола седе са једне стране шанка, а ја са друге. Пијемо кафу. Ја читам новине а Никола дими цигарету за цигаретом. Око девет сати дођоше два човека средњих година. Говоре српски. Седоше поред Николе и поручише кафу. Један од њих каже свом другу: „Нема овде оних издајника четника да загорчавају боравак нашем председнику.“
Видим да је Николи смешно, али мудро ћути као да ништа не чује нити разуме српски. Нешто касније, оде Никола у ВЦ. Минут касније и ја одем. Тако смо се договорили. Да не идемо заједно. Она двојица, вероватно југословенске дипломате и даље пију кафу, мирно седе и чекају подне. Нађем Николу испред мушког ВЦ у ходнику према излазу из аеродрома. Даде ми знак да уђем у ВЦ, што и чиним. Отвори он врата клозета, попе се на клозетску шољу, рукама подигну квадратну плочу од пластике на плафону, извуче свој броњинг, стави га горе, потом навуче плочу како је била, и каже ми: „Попе, млад си. Нећу да гинеш овде пре времена. Видиш ли ову решетку ка ходнику где ће Броз проћи? Свега два метара одавде. Перфектна позиција да га упуцам право у слепоочницу. Чим се авион спусти полиција ће обезбеђивати овај ходник. Ја ћу бити у клозету. Нико не сумња да ће ишта да се деси скоту у граду где Срба нема. Видиш, колико је мало обезбеђење. Ти иди у кола и чекај. Чим чујеш пуцањ бриши за Чикаго као да ништа не знаш,“ наређује ми Никола. Излазимо из клозета и идем да нађем Миомира Радовановића. Већ је 11 сати. Ускоро слеће Титов авион. Југословенске заставе вију се око аеродрома. Црвени тепих покрива узак подужи ходник до излаза.
Свега два наоружана полицајца ходају и као да их ништа не интересује. Види се досада на њиховим лицима. Ја одем до паркинга и нађем Миомира у колима где спава. Пробудим га. А он у неком страху, још увек поспан, пита: „Шта је, је л’ дошао злочинац… где је Никола?“
„Још није, а већ је подне,“ узвраћам. Миомир ми каже да прошетам и видим шта је па да му јавим. Одем ја поново у зграду аеродрома. Ту и тамо по који путник се шета наоколо по дугачком празном ходнику где се не виђају полицајци. Радни је дан и кишовито је време. Како ходам наоколо видим да је црвени тепих нестао. Нема више ни оних пар полицајаца. Нађем Николу који ме одмах пита: „Шта је, шта се дешава? Нема знакова да онај долази. Хајдемо брзо у кола, па право на фарму тог богатог Американца где злочинац треба да буде гост. Да није отишао тамо хеликоптером?“ запомаже љуто Никола.
Идемо ка мојим колима. Миомир је унутра и спава, али сада су му руке преко волана. Никола гледа, чуди се и каже ми: „Попе, овај је спреман да бежи, упуцаћу њега уместо оног због ког смо дошли!“ и како говори, тражи ми пиштољ јер је онај бровинг још увек изнад клозета. „Не, забога! Човек је заспао,“ кажем Николи и покушавам да га смирим. Миомир чује наш разговор, и буновно пита: „Шта је, где је, је л’ дошао?“
Никола ћути. Побледео као крпа. Одлази с речима: „Чекајте ме, вратићу се за пар минута,“ и оде. Миомир је у чуду. Већ је један после подне. Никола се враћа. Видим му велики пиштољ испод капута. Улази у кола и каже Миомиру: „Вози према фарми. Имаш мапу, према југу од града Де Моине, пут број 25.“ Миомир притисне на гас и крећемо.
„Слушајте, ако видимо колону кола и полицијску пратњу знаћемо да је ту он (мислећи на Тита). Најбоља је шанса да ја пуном брзином улетим ка колима где он седи (Броз). За сваки случај, ја док возим ви посматрајте, и када угледате колону кола са полицијском пратњом, реците ми, а ја ћу одмах да притиснем на гас,“ каже Миомир.
„Значи, хоћеш да будеш камиказа; а што то не урадиш сам, а попа и мене остави негде поред пута,“ каже Никола подругљиво.
„Не, не, гинемо сва тројица,“ Миомир узбуђено додаје, што и личи на њега. Он је човек који је све ствари радио спонтано.
„Не шали се, Миле. Хтео си да побегнеш са аеродрома, а сада говориш о неком нападу у стилу камиказе,“ упаде Никола.
„Ко ја, никада!? Ја нисам кукавица. Успавао сам се!“
И док су се њих двојица препирали, већ се нађосмо у близини велике куће богатог фармера, која је на благом брдашцу кукурузних поља. Вије се југословенска застава на улазу у кућу. На углу пута који води ка кући богатог фармера седи наоружан полицајац на БМВ мотору. Никог другог нема. Ту и тамо виде се по која кола која возе људи који живе наоколо.
Никола каже да станемо мало даље да нас полицајац не види, и да ће он, кроз још непокупљену суву кукурузовину, да се приближи кући и покуша да упуца скота (Тита). Возимо километар-два, и окрећемо се натраг са намером да станемо, и да Никола изађе из кола. Гледамо наоколо. Опет се нешто необично збива. Југословенске заставе нема више на кући фармера где би Тито требало да дође у посету. Возимо даље, полако, и како наилазимо према путу на коме је стајао полицајац са мотором, видимо да и њега више нема.
Нешто се променило. Поново возимо натраг ка аеродрому. Миомир и даље понавља да ће ако колона са Титом наиђе, он колима право у њега. Али како возимо не видимо никакву колону кола. Стижемо поново на аеродром. Главни улаз који води ка паркингу сада је затворен. Возимо наоколо по блатњавом уском путу око ниске жичане ограде која дели аеродром од кукурузних поља. Удаљени смо око 200 метара од писте где слећу авиони. Паркирамо се поред пута у кукурузовини и гледамо. Никога нема наоколо. Одједном видимо како се спушта авион на коме пише „Југославиа 1“. „То је он“, вичу у глас и Никола и Миомир.
„Да, то је он, а где вам је снајперка?“ узвраћам. Авион се спустио на средину малог аеродрома. Наоколо прилазе луксузна кола и група људи у журби излази да дочека и поздрави свог важног госта.
Отварају се врата авиона, Тито се појављује на излазу и маше рукама, поздрављајући присутне. Полако силази низ степенице и чим је ступио на тло аеродромске писте више се не види јер је окружен агентима за главу вишим од њега. Видимо како његови телохранитељи затварају врата лимузине која креће ка згради Пожарне команде. Ми смо још увек удаљени око две стотине метара. Никола псује док Миомир нешто мрмља.
„Ах, да сам понео снајперку, како поп каже, упуцао бих га баш онде кад се појавио на излазним вратима авиона. Ништа! Пропаде нам и последња ако не и најбоља шанса да убијемо зликовца и осветимо Дражу,“ запомаже Никола.
Прође и то! Хтели смо, али није било среће, ако тако може да се каже. Покуњени возимо натраг за Чикаго.
Ја сам за воланом. Већ смо на аутопуту. Док су Никола и Миомир спавали ја размишљам о свему и свачему. Покушавам да нађем неко оправдање за наш неуспех. Љут сам на себе што сам пропустио последњи испит пре доктората. Знао сам да морам да чекам три месеца па да испит, ако се декан сагласи, полажем. Немирне мисли ми се котрљају по глави: да ли је боље што атентат није успео и што од скоро осамдесетогодишњег старца нисмо направили „мученика и хероја“? Историјски, можда је боље да Тито умре од своје смрти. Онако, излапео маршал који постоји тек као безначајна личност.
Ређам којекакве разлоге за нас неуспех питањима: зашто га раније нису убили они који су га довели на власт и слепо служили док их је он једног по једног ликвидирао? Како је за њих, фанатичне комунисте, створио Голи Оток – њихово губилиште. Како су они који су преживели, верни другови, саборци, зашто га они нису убили већ му служили за оно мало привилегија које им је вешти маршал као псима давао?
Да будем искрен, сва ова питања и којекаква нагађања олакшавала су ми тегобу нанету због неуспеха у Ајови.
Вратили смо се у Чикаго увуче. Паркирали кола испред кафане Рада Ћопића и како улазимо унутра видимо да нема празне столице. Кафана је пуна четника, ратних заробљеника и по који новодошли младић. Кроз задимљен простор виде се разна лица, и чују се приче како ће неко да упуца Тита. Питао сам се одакле те приче. Те сам се присетио оне наше народне, „у грму где шушти нешто има.“ Народна или не, морам да додам, да у тој изреци нема истине. Јер може да шушти и од ветра. Али речи, „где има дима има и ватре,“ има више истине. Шала на страну.
Док смо нас тројица тражили празне столице неки људи дадоше нам места да поседамо. Одмах смо поручили нашу шљиву да би се смирили. Миомир мало пије, али пуши као димњак. Никола из цуга празни једну па другу. То ради из беса. Приђе нама Василије Гутић, некадањи капетан краљеве гарде. За време рата четовао је под командом војводе Јевђевића. Како седе, почиње са причом.
„Чуо сам да сте били на путу са намером да убијете зликовца. Ништа се није десило. Боље за вас. Што да робијате доживотно и да правите од издајника, страног шпијуна и мангупа неког хероја. Нека липше као излапели старац. Није корисно да од лажног култа стварате нешто што није…“ Тако говори капетан Василије. Никола слуша, пије шљиву и дими своје цигарете. Миомир ћути и пуши. Ја, као најмлађи ћутим, пијем полако, запалим по коју цигарету и једва чекам да идем кући.
