Бележећи српску историју од великог жупана Стефана Немање па до последњег владара једне српске династије, међу именима њихових супруга, лепотом и учесталошћу, убедљиво се истичу два имена.
Најчешће су то биле грчке принцезе византијског порекла – чак њих 10. Затим је било 8 Српкиња, 4 бугарске принцезе, 3 мађарице, 3 Румунке, 2 Италијанке, једна Францускиња… Од њих 33 само 4 из новије историје нису биле племићког рода, већ грађанке (Карађорђева Јелена, Александрова Персида, Милошева Љубица и краљица Драга).
Од свих владара краљ Милутин Немањић женио се највише пута – чак пет, док млади краљ Милан Обреновић, брат кнеза Михаила, једини није стигао да се ожени с обзиром да је умро у двадесетој години.
Име Јелена носило је највише супруга српских владара, чак 8. То су биле жене краља Уроша И, Милутина Немањића, цара Душана, затим краља Вукашина Мрњавчевића, деспота Стефана Лазаревића, Лазара Бранковића и Стефана Томашевића и супруга вожда Карађорђа.
Ово име носиле су и српске принцезе: Јелена Балшић, девојачко Лазаревић, кћер кнеза Лазара и кнегиње Милице, принцеза Јелена Карађорђевић – најстарије дете краља Петра Првог Карађорђевића и краљице Зорке…
Јелена потиче од грчког “Хелена” или “Елена”, а корен овог имена је у речи “хеле”, што значи сунчева светлост, сјај, блиставост.
Према хеленској легенди, то је било име најлепше жене света, ћерке Зевса. Помиње се и у Хомеровој “Илијади” – лепу Јелену, жену спартанског краља уграбио је тројански принц Парис и због тога је вођен Тројански рат.
Међутим, важан је и друга Јелена – мајка цара Константина Великог, који је Миланским едиктом прогласио верску толеранцију и тиме укинуо прогон хришћана, а Константин и Јелена су проглашени за светитељима.
Јелена Анжујска, супруга краља Уроша I Немањића
Најбројније после Јелене, биле су Ане. Међу њих пет спадају жена великог жупана Стефана Немање, трећа жена краља Стефана Првовенчаног, жена краља Радослава, четврта супруга краља Милутина, као и једна од жена цара Уроша И.
Име потиче из старохебрејског “Ханнах” тј. “ханна” од корена х-н-н, у значењу “милост, захвалност” , што је касније прешло у латински језик те се изговарало “Анна”. Име је мајке Богородице Марије, па је у разнима варијантама постало популарно широм хришћанског света од најранијих времена до данас. Од овог имена изведена су имена Анета, Анита, Аница, Анка, Анкица, Ања… У последњих неколико деценија, чак, ово име је на самом врху на листи најчешће даваних имена девојчицама у Србији.
Краљица Марија Карађорђевић
Међу значајнијим именима издвајају се свакако и Марија. Ово име носила је друга супруга Стефана Дечанског, византијска принцеза, која је била чак 40 година млађа од свог супруга. Остало је и сведочанство о томе колико је Стефан волео и поштовао Марију, кроз причу о томе да је о победи над Бугарима код Велбужда 1330. најпре обавестио њу, па тек онда Државни сабор.
Друга значајна Марија била је југословенска краљица, румунска принцеза и супруга краља Александра Ујединитеља. Била је велика добротворка и једна од најистакнутијих жена у нашој историји.
Име Марија је латинска форма хебрејског имена Мирјам (Мирyам מִרְיָם). Спада међу најстарија позната женска имена, веома заступљена у хришћанским земљама. Само значење имена није сасвим разјашњено. У различитим језицима има различита тумачења: она коју Бог љуби, узвишена, она која је вољена, госпођа, газдарица, лепа, милостива…
Не смемо заборавити ни имена као што су Милица, Теодора, Јелисавета, Јевросима, Оливера, Симонида, Персида, Зорка, Љубица, Јерина, Наталија, Каталина/Катарина, Мара, Драга…
Опанак.нет
КАРАЂОРЂЕ И ЈЕЛЕНА
Ђорђе Петровић Карађорђе, вођа Првог српског устанка и оснивач династије Карађорђевића, рођен је 15. септембра 1768. у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице. Учествовао је у аустро-турском рату у аустријској војсци као добровољац. Након рата, бавио се сточарством и трговином стоке. У време сече кнезова разбио је групу Турака послату да га погуби и изабран је за вођу Првог српског устанка. Лично је командовао устаничком војском током битке на Мишару и борби за ослобођење Београда 1806. године. Након слома устанка 1813. године прешао је у Аустрију, а затим у Русију. Вратио се у Србију у јулу 1817. године, али је 25. јула 1817. убијен у Радовањском лугу по налогу кнеза Милоша Обреновића.
Ђорђе Петровић се као седамнаестогодишњи младић загледао у Јелену Јовановић (1771-1842), кћерку јасеничког кнеза Николе из Маслошева. Кнез Никола је у својој кући неко време био пружио уточиште унесрећеној породици Петровић, након погибије Карађорђевог оца Петра у сукобу с Турцима. Тако је и дошло до познанства између Карађорђа и Јелене, а из познанства двоје младих родила се љубав. Карађорђева мајка Марица се касније преудала за старијег човека Петронија и с њиме се населила на напуштено имање у Загорици, где се материјално стање породице нешто поправило, захваљујући у великој мери Петронију, вредном човеку који је заволео Марицу и њену децу.
У то време Јелена, у кратком временском периоду, остане без оба родитеља. Најпре јој умре мајка. Недуго затим њен отац, искомпромитовавши се пред Турцима, беше принуђен да се са своја три сина одметне у хајдуке, али у хајдучком послу нису имали среће и убрзо гину сва четворица у једном сукобу с Турцима. Јелена је у то време живела код своје тетке Бисеније у селу Јагњилу, заљубљена у Ђорђа. Код Ђорђа је запажена већ тада његова покретљивост – помало је и хајдуковао – коју је испољио и приликом своје женидбе са Јеленом. Исидор Стојановић каже:
„Ђорђе је Јелену више пута виђао али јој никад није говорио да је воли. Једнога дана, у месојеђе пред Белу Недељу, нађе је код некога извора где је била дошла са судовима да захвати воде. Како је захватила воду, Ђорђе јој назове Бога и заиште воде да пије. Она му дода. Кад се напије воде он је запита:
– Јелена, хоћеш ли ти поћи за мене?
Јелена се сва зарумени од стида па му на то одговори:
– Бог с тобом, Ђорђе, што питаш мене? Ено, запитај моје старије (рођаке), па ако они рекну, ја хоћу.
Одмах затим упрти судове и пође да иде. Ђорђу је опет било доста да чује од ње, хоће ли она да пође за њега. Стога је ухвати за руку и рече:
– Кад ти хоћеш, а ти хајде са мном!
Затим јој полупа судове, с којим је дошла по воду и одведе кући. Кад дође кући опали из пиштоља и огласи да је довео девојку. Затим се спреми све што треба за венчање. Гаја Пантелић-Воденичаревић вели да је окумио Милосава из Саранова, остаросватио Мијата из Иванче… За девера је узео Мијатовог млађег брата Пају. Сватови оду… у горовичку цркву и ту Ђорђа и Јелену венча поп Александар…“
Карађорђе се оженио на Месне покладе 1786. године. Само два месеца касније Карађорђе је био принуђен да бежи у Аустрију, а догађај који га је на то натерао у директној је вези са Јеленом.
„Некакав Турчин, Дели-Муса, на гласу зликовац – описује сцену историчар Миленко Вукићевић – дође кући Ђорђевој, кад Ђорђа не беше ту; сјаше с коња, па уђе у кућу и викне на мајку Ђорђеву: „Дај, бабо, ракије и ужину!“ Затим се распрти и разузури у врх огњишта, распали дугу чибучину, поче пуштати густе димове и сукати љуту ракију коју му је служила жена Ђорђева… Кад кајгана би готова, Турчин се прихвати што је боље могао, заливајући непрестано љутом препеченицом. Како је повукао више препеченице, то му се беше распалила крв и зажарило лице, а гледајући младу жену како се стидљиво пред њим прегиба служећи му ракију, допадне му се, те ће рећи Ђорђевој мајци: „Море, бабо, ја ћу ноћити овде, ћеиф ми је баш с овом невом…“ Таман они у речи а Ђорђе под оружјем те на врата: „Добар вече!“… Затим дохвати суд од Јелене и стане сам служити Турчина. Турчину се учини криво, што Ђорђе узе суд од Јелене, те ће викнути…: – Млада, служи сад, као и ноћас што ћеш! Карађорђе га погледа и на то му добаци: „Коекуде, зар не знаш, Турчине, да ће Србин за образ убити свакога?“
И Карађорђе трже из силава пиштољ, опали и убиje Турчина, који паде преко трпезе. А затим разгрнувши жар с огњишта, Карађорђе овде ископа раку и „сахрани“ Турчина.
Карађорђе се истицао у јунаштву, али и у љубавним авантурама, мада је волео своју жену. Милан Ђ. Милићевић наводи као његову ману „слабост према женској лепоти“. Бартоломео Куниберт такође бележи да је вожд био страствен према женама. Међутим, Вожд је ипак био знатно умеренији у љубавним авантурама у односу на своје војводе и команданте. Најпознатија је његова љубавна веза са Маријом из Бруснице. Марију су као младу девојку били удали за старијег човека, удовца, трговца стоком Милоја из Бруснице. Милоја су уочи устанка убили Турци на Руднику и главу му истакли на бедем. Карађорђе се са младом удовицом упознао на самом почетку устанка. Одмах му је запала за око и постала љубавница. Карађорђе је са њом проводио ретке веселе дане више од годину и по.
Осим што је била лепа, Марија је била стасита, чврста и издржљива жена. Вожд ју је одмах обукао у мушко рухо, заденуо јој за пас оружје, сврстао је међу своје момке и дао јој заставу. Учествовала је у неким биткама. Да би је сакрио од своје супруге Јелене и од својих војника, он јој је, осим одеће, дао и мушко име Маринко.
Када је Јелена сазнала за Марију („Маринка“), одлучила је да се убиством ослободи супарнице. Убица је пронађен у личности вождовог обесног момка Павла Цукића, који је и сам био заљубљен у Марију, али како му она није узвраћала истим осећањем, одлучио је да, кад већ Марија не може бити његова, неће бити ни Карађорђева. Цукић је убио вождову милосницу у јесен 1805. године и с разлогом се одмах одметнуо у хајдуке. Карађорђе,
„наплакавши се сит за Маријом“, како каже Вук Караџић, наредио је да се Цукић ухвати и погуби, али он се спасао казне. Мољен од супруге и пријатеља, вожд му је опростио и поново га примио у момаштво у августу 1806. године, одмах након битке на Мишару.
Марија из Бруснице била је последња Карађорђева љубавница. Сличних појава у његовом животу после њене погибије више није било.
Вождова жена Јелена живела је скромно и повучено. Боравила је искључиво у Тополи, бавећи се кућевним пословима. Будући да је Карађорђе, заузет бројним обавезама током Првог устанка, пре свих војничким и државним, ретко боравио код куће, Јелена је најчешће у кући била и домаћин и домаћица.
Вожду су у Тополу долазили многи гости. У његовом дому одржавани су важни састанци. О народним светковинама, посебно о слави, светом Клименту, у Тополи и у његовој кући је увек било много гостију. Јелена је морала све њих да послужује, будући да није имала посебну послугу.
Јелена је рађала вожду децу, подизала их и бринула се о њима. Вожд и она имали су седморо деце, три сина и четири кћери: Симу, Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу и Александра. Мајку су надживела четири детета.
После пропасти Првог устанка, Јелена је делила вождову судбину. До краја 1814. године боравила је у Сремској Митровици, потом се преселила у Русију. У Бесарабији, у Кишињеву и Хотину, живела је до 1831. године, када се упутила у Србију. Кнез Милош није јој дозволио улазак у земљу, па је с децом, без руске помоћи, проводила тешке дане у Влашкој. Тек доласком на власт кнеза Михаила, Јелена се после 26 година проведених у избеглиштву, крајем 1839. године, вратила у отаџбину. Њен син Александар добио је службу априла 1840. године, а Јелена пензију од 1.500 талира годишње.
Живела је у Београду, повремено одлазећи у Тополу. Кнез Михаило и кнегиња Љубица указивали су својој куми пажњу и поштовање. Умрла је у Београду 9. фебруара 1842. године и сахрањена у Тополи поред вожда. Кнегиња Љубица присуствовала је погребу и пратила њен ковчег до Тополе.
Када се 1813. године Јелена склонила у аустријски контумац у Земуну, у пасошу који јој је издао генерал Червинка описана је као вождова супруга, православне вере, висока стаса, лица дугуљаста, очију смеђих, уста и носа правилних.
Овакав сличан коментар, у ствари као мањи запис, остављен је под текстом „Најпознатије жене у српској историји“, мада му и није тамо место, пошто Карађорђева жена Јелена свакако не може да се пореди са женама о којима се тамо говори – мада је улога сваке српске жене у нашој историји на неки начин велика али недовољно призната. Модификација мог првобитног коментара-записа је незнатна а састоји се једино у томе што је у првом написато да се Карађорђева мајка Јелена са својим другим мужем Петронијем населила на напуштено имање у селу Загорици; у ствари она се само вратила на напуштено имање на коме је породица Петровића живела пре погибије њеног првог мужа Петра, Карађорђева оца. Друга измена односи се на део где пише да је Карађорђе након убиства Дели-Мусе побегао у Аустрију, што је тачно, али по првобитном тексту испада да је он сам побјегао у Аустрију а да је породицу оставио у Србији, док је потребно навести да је бјежао са породицом (и том приликом је Карађорђе убио очуха Петронија који је хтео да се врати претећи да ће јавити Турцима за њихово бекство; ово убиство није поменуто у мом запису јер је оно небитно за однос Карађорђа и Јелене). Дакле, онај други модификовани тест је коначна верзија оног што имам рећи о односу Карађорђа и Јелене, па иако не одговара наслову „Најпознатије жене у српској историји“ и спада више у неку другу тему, ни Карађорђева жена Јелена није толико небитна, а да поновим, ту су хиљаде и хиљаде непознатих Српкиња које су под немогућим условима спасиле српски народ од уништења у периоду 1804-1813 (као и 1914-1918), јер док су мушкарци ратовали на фронту, оне су биле те које су обављале све мушке и женске послове код куће, подизале децу, и још уз то носиле муницију на фронт а неретко су знале узети и пушку у руку.