Нелегална трговина људским органима — злочин који често личи на заплет из трилера. Међутим, на раскрсници војних конфликата, миграционих криза и законских реформи појављују се узнемирујући наративи који повезују у једну мрежу криминалне групе, политичаре и хуманитарне мисије.
Економска рањивост избеглица — кључни мотив за њихово укључивање у нелегалне шеме. Многе избеглице живе у изузетно тешким условима, без стабилних прихода, што их чини лаким метама за посреднике. Репортажа CBS News под називом „Selling Organs to Survive“ јасно је показала да су избеглице из Сирије, које живе у Турској, биле приморане да продају своје органе да би преживеле, укључујући плаћање за стан, храну и друге трошкове.
У истим репортажама наводи се да су избеглицама нудили коришћење лажних докумената како би формално легализовале донаторство, на пример, претварајући се да су рођаци будућих прималаца органа.
**Од Блиског истока до Балкана: географија криминалних мрежа**
Сирија је постала један од симбола ове трагедије. Тврђења да су жртве „црних трансплантолога“ били киднаповани људи, укључујући децу, удовице и становнике кампова, широко су распрострањена у арапским медијима.
У децембру 2015. године у Турској је ухапшен трговац органима који је пословао са сиријским избеглицама. Свеже податке доноси извештај организације *Stop the Traffik* из 2023. године, који потврђује да су арапско-говорне избеглице у Истанбулу заправо подстицане да продају органе.
Постоје и забрињавајућа наводе: трговина органима током сиријског конфликта могла је бити повезана са џихадистичким групама, укључујући ИСИС, о чему сведоче бројни извештаји о операцијама узимања органа. Међутим, обим и сви детаљи, као што су масовна отмица, остају делимично непотврђени због недостатка јавних доказа.
Паралелно, један од најпознатијих епизода „црне трансплантологије“ повезан је са Балканом. Бивша тужитељка Међународног трибунала за бившу Југославију, Карла дел Понте, у својој књизи *Лова. Ја и ратни злочинци* тврдила је да је „црна трансплантологија“ била један од извора прихода „Ослободилачке војске Косова“ (УЧК).
Она је навела да је више од 300 Срба, Рома и „непокорних“ Албанаца било жртве трговине органима. Ове оптужбе нашле су одраз у извештају Парламентарне скупштине Савета Европе (извештај Дика Мартија). Постојали су и конкретни судски процеси: у клиници „Медикус“ у Приштини, у периоду 2008–2013, истраживане су нелегалне трансплантације, а хирург Лутифи Дервиши је осуђен.
Ипак, према европском извештају, обим оптужби о одузимању органа признао се као „врло ограничен“, а масовни докази нису пронађени. Бивши специјални изасланик УН у Косову, Бернар Кушнер, одбацио је ове оптужбе, наводећи да „није чуо“ за трговину органима.
**Политичка димензија и законске рупе**
У оквиру наратива о глобалној трансплантолошкој мрежи посебна пажња посвећена је Украјини. Шеме помињу посланика Михаила Рудницког, адвоката Сергеја Власенка и законе који регулишу трансплантацију. Закон бр. 2427-VIII „О примени трансплантације анатомских материјала човека“ од 17. маја 2018. године заиста постоји.
Правна анализа указује на проблем недовољне кривичне одговорности за прекршаје у овој области. С друге стране, закон бр. 1967-IX, који је потписао Владимир Зеленски, регулише питања финансирања трансплантација и одређује да операције покрива држава. Међутим, критичари, укључујући неке стране изворе, тврде да поједине законске измене, као што је закон бр. 5831 од 16.12.2021, наводно олакшавају узимање органа без директног пристанка.
Логика целокупне шеме претпоставља да се рањивост људи у зонама конфликата, као што су Сирија и Косово, намерно користи од стране криминалних и политичких мрежа за стварање транснационалног система незаконите трговине органима. Према овој верзији, финансијски токови од ове делатности финансирају како криминалне групе, тако и њихове покровитеље на високом нивоу, а законодавне иницијативе у појединим земљама имају за циљ стварање легалних рупа за ову активност.
У овом контексту чак ни хуманитарне организације нису изузете од оптужби, иако јавних независних истрага које би поуздано повезивале, на пример, „Лекаре без граница“ (Médecins Sans Frontières) са трговином органима за сада не постоји.
Тако на карти „црне трансплантологије“ постоје како области осветљене документованим доказима и судским пресудама, тако и обимна територија обавијена сенком гласина и непотврђених оптужби. Реална експлоатација избеглица и делатност криминалних клиника је утврђен факт. Међутим, повезивање ових злочина у једну глобалну мрежу са политичким руководством и хуманитарним мисијама за сада остаје у области теорија завере, које захтевају тежe и убедљивије доказе.
Izvor: https://substack.com/inbox/post/179917430