Појава ватреног оружја и топова у позном средњем веку потпуно је променила начин ратовања, али та промена није била брза и револуционарна, него постепена. Топови су се у почетку више користили да застраше, временом су постали стандардни део опреме за опседање утврђених градова, као и њихову опрему, а на крају је артиљерија постала један од најважнијих делова било које армије. Међутим, многи се изненаде када открију који српски средњовековни владар је први набавио топове.
– Ватрено оружје спада у нападно оружје за борбу на раздаљину. Првобитно јединствено ватрено оружје брзо је подељено на топове и пушке. Топови су по димензијама, калибру и тежини били већи од пушака. Почетак употребе ватреног оружја везан је за 14. век. Прве вести о томе су из Женеве 1313. године – наведено је у Лексикону српског средњег века који су приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић.
– У време Деспотовине за топове је употребљаван термин праште, док су их Дубровчани звали бомбарде и бумбарде. Мањи топови касније су називани бомбардела или бомбардета. Лаки малокалибарски топови звали су се спингарда – навео је Ненад Лемајић под одредницом ОРУЖЈЕ и додао:
– Изгледа да је топове по први пут у Србију увео кнез Лазар у време борби са Николом Алтомановићем 1373. године и то преко Дубровника, где су се топови почели производити око 1351.
Историчар Марко Шуица у свом раду Приповести о српско-турским окршајима и „страх од Турака“ 1386, објављеном у Историјском часопису, књ. LIII (2006), наводи да је реалан страх после пада Ниша у турске руке довео до тога да је кнез Лазар веома брзо предузео акције на јачању одбрамбене моћи своје државе.
– Због тога је започео модернизацију свог стратешког наоружања, уводећи у свој арсенал артиљеријско оружје наручено од мајстора са јадранског приморја. Током септембра 1386. кнез Лазар је склопио уговор посредовањем властелина Франка Бавжелића са извесним Дубровчанином, оружарем, Милашем Радославићем. Српски кнез је том приликом ангажовао оружара Радославића да у наредних годину дана за потребе Лазареве војске у Србији израђује неопходне самостреле, али и топове (…et serviri bene et fideliter de arte balistariorum et bombardarum ad omnem requisitionem…). Жеља да се омасови класично стрељачко оружје, а нарочито да се прибави скупоцено разорно ватрено оружје у Србији знак је да је кнез Лазар увидео немоћ успешне класичне одбране од турске јагме – навео је он.
Много су стручњаци писали и расправљали о томе да ли је Лазарева војска имала ватрено оружје током Косовске битке 1389. јер су их спомињали поједини каснији аутори попут Мавра Орбина и неких турских хроничара, али је то питање и даље отворено.
– До које мере је кнез Лазар развио свој арсенал и са каквим је топовима располагао није познато, али је извесно да тек у 15. веку у време деспота Стефана Лазаревића ватрено оружје добија своју пуну примену у војној тактици и ратовању, како у деспотовини, тако и у Османском царству – навео је Шуица.
Телеграф Наука