Српски народ уплетен је у мрежу разноразних међусобних сукоба и страда у више необјављених ратова. Економских, културних, верских…
Засењени дневном политиком не уочавамо значај једног верског рата који несмањеном жестином траје од давнина, а данас је његов ток од можда пресудног значаја за наш опстанак.
Последице тог рата одражавају се на све аспекте нашег живота.
То је рат између вере у васкрсење и вере у апсолутну моћ смрти.
Тај рат који је прави и трајни светски рат, код нас има посебне облике и драматичне последице. Можда због тога што смо вољом наших предака пришли толико близу Истини да нас то драматично обавезује, а свако узмицање од Истине доноси нам пропадање без части.
Иако о томе нерадо говоримо, српски народ у огромној већини верује у смрт а не у васкрсење.
Иако свакодневно искуство свештенства говори о доминацији вере у смрт, култа предака насељених у несагледивом и застрашујућем царству смрти, култа мртвих, ми смо као Црква изабрали стратегију пасивног отпора. Убеђени у делотворност некадашње стратегије христијанизације ритуала противничке религије, не смишљамо нове стратегије и тактике у борби која не престаје а у којој религија смрти побеђује. А Црква зна колико наша вера утиче на оно што радимо у свакодневном животу.
Знајући да Цркву „врата адова не могу надвладати“ и понављајући „малом стаду“ да нема чега да се боји, не бавимо се довољно ни унутрашњом ни спољном мисијом и препуштамо огроман број крштених Срба противничкој религији.
Да ли сам ја имао посебну срећу или је то тако у већини случајева, упознао сам много правих свештеника који се неодступно боре у својим градским и сеоским срединама сведочећи васкрслог Христа и проповедају против „старе вере“. Али чак и они су присиљени да праве разноразне уступке крштеним верницима религије смрти. И најбољима је да не би остали само изоловани борци неопходна подршка целе Цркве. Потребна им је одлучност Цркве да не препушта душе смрти, промишљена заједничка стратегија, истинска „помоћ на терену“ и спремност да се повлаче храбри потези који ће распршити суморну отровну измаглицу која долази од царства мртвих.
Код нас је најнормалније да нека високообразована особа напада Цркву, исповеда свој агностицизам, гностицизам, атеизам али да пристаје на спорадичне контакте са Црквом не би ли сазнала колико свећа, кад и где, треба упалити за упокојене сроднике и пријатеље.
А продаја свећа је озбиљан посао, па нико ту не прави посебно питање.
Необразовани верници култа мртвих често комуникацију са свештенством лицемерно пристајући на верски ауторитет, само да би урадили по неписаним правилима старе вере, која чувају разне бабе, тетке и остали упућени.
Владавина смрти у Србији видљива је на сваком кораку. Предајемо се пропадању у сваком смислу и тихо се приближавамо одумирању. Без вере у васкрсење остајемо без вере у живот. Уместо да препреке доживљавамо као нешто што треба савладати, ми застајемо или се повлачимо, бесконачно се јадајући због наше немоћи да их пређемо. Пошто је већ све тако безизлазно, свеједно је и ко ће нам владати и шта ћемо радити.
Завидимо онима у свету који су апсолутну владавину смрти ипак некако обуздали и без праве вере у васкрсење.
Ми то, на жалост или на срећу – не можемо. Преблизу смо Извору да то не би носило и повишену одговорност. Који год оружани рат поново да избије на овим просторима, ни у њему се неће једнаким мерилима мерити дела православних Срба и оних других. Не само због геополитике и интереса великих сила, него пре свега због наше повећане обавезе – обавезе оних који су пришли ближе Извору а сад нити пију из њега нити дају воду другима.
Страх од смрти је у овом свету иначе постао превелик. Толико, да се смрт сакрива сем у посредним приказима страдања преко ТВ и осталих медија. Чисто да се страх одржи али да не буде превелик, паралишући. Страх људи је користан владарима, јер се уз помоћ страха најефикасније влада, али страх не сме да буде толики да паралише.
Нас у Србији је почео да паралише. Да ли због осећаја незаштићености пред силама које несметано витлају овим просторима и мењају нам живот на горе, или већ због чега.
Пошто је такво стање човеку неподношљиво, он ће разним психолошким механизмима покушати да паралишући страх претвори у нешто подношљиво. Чак и у некакву первертирану, мазохистичку љубав. И тако се болест прима и шири. А религија смрти у томе налази своју храну.
Одужио сам: на нама хришћанима је да не заборавимо да је смрт најважнији део живота. Светитеље славимо по датуму њихове смрти а не рођења. Смрт је финална препрека коју треба савладати да би се ушло у потпуни загрљај с Богом. Али смрт је ружна, смрт плаши. И верујуће и неверујуће. И са њом се морамо суочити.
Пред нама је озбиљно питање – да ли ћемо и даље летаргично пристајати на религију умилостивљавања смрти и последице њене доминације у једном крштеном народу или ћемо се тргнути и озбиљније ући у борбе необјављеног трајног рата.
Теолошка обнова урадила је много на враћању свести о вери у васкрсење као основе целокупног нашег односа са Богом. Међутим, да то не би остало само лепа академска прича, знање које смо обновили морамо употребити у свакодневним биткама. Не као лепшу причу него као јуначко суочавање.
Могуће је да се ту траже и озбиљнији потези и прекидање многих компромиса захваљујући којима смо се му и Цркви некако упарложили и постали пасивни. Нема оправдања да се оволико дуго људи држе у заблуди да могу бити верници две вере. Еволутивна промена до сада није узнапредовала у правом смеру. То наравно може да изазове бурну реакцију верника старе вере, привремено умањење црквених прихода, али понекад, кад болест превише узнапредује, нужне су и операције.
Овако – смрт је почела превише да нам трује живот.
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, свима у гробовима живот дарова!!
Ненад Илић
Фејсбук профил