Година је 732. од рођења Месијиног, а датум – 10. или 11. октобар. Високи и плавокоси ратници, дугачких бркова и коса сплетених у плетенице с чуђењем разгледају поприште битке коју су управо добили. Поражени, под њиховим ногама леже непријатељи са далеког Блиског истока, муслимански ратници пристигли под заставом свога пророка, из визиготске Шпаније коју су недуго прије тога били освојили.. Потучени и побијени муслимански коњаници носе неку чудну војну опрему какву побједници – Франци, никада до тада нису могли да виде. Ради се о металним оклопима који потпуно покривају тијела коња и јахача.. Франци скидају ову опрему, разгледају је и пробају на себи.. Ни они ни њихов вођа, Карло – прозван „Мартел“ („чекић“), нису међутим свјесни да ће побједа коју су извојевали у срцу своје земље, у каснијој западној историографији бити препозната као кључни тренутак када се исламски цунами у свом походу на хришћанску Европу, коначно сломио о штитове и копља храбрих Франака. Касније ће један хроничар у опису ове битке написати да су побједу над нападачима у њој извојевали „Европљани“ – и ово ће бити прво помињање Европљана као колективног идентитета, и први израз свијести о томе – а да ми то данас знамо..
Насупрот огромном симболичком значају који је у каснијим временима добила у западној Европи, ова битка – Битка код Тура или Поатјеа, у муслиманским изворима из тог времена се скоро и не помиње. Напротив, посматрају је као један неуспио пљачкашки поход у коме је на онај свијет отишло много „шехида“ (мученика за вјеру), након којег су услиједили неки други, неким другим правцима. Но, оно што јесте тачно је да је некако око тог тренутка исламска плима – чији је врх таласа тада носило берберско и арапско оружје, коначно била изгубила снагу. Проћи ће вијекови док ту плиму поново не покрене сада један други народ који ће у своја кола упрегнути ратоборни ислам, окренувши их према свом једином правом непријатељу – хришћанству. Тај народ ће бити, нама добро познати Турци.. Али, да не ширимо причу превише. Уосталом, нисам о томе ни мислио да пишем..
Хајде да причу овако поставимо – на шта прво помислимо када поменемо тему ВИТЕЗОВА? – Кладио бих се да је то слика неког коњаника у блиставом оклопу у стилу холивудских хитова из ’50-их и ’60-их година ХХ вијека, леђа покривених плаштом, некога ко је оличење части, морала и вјере у Бога, феудалца који има свој замак, своје кметове и посједе и своју госпу којој је одан.. И да, према популарној слици – такав витез обично живи у Француској, Енглеској, Шкотској, Угарској..
Поред снажног општег утиска да је домовина витезова западна Европа, понеко ће се стидљиво сјетити да смо и ми Срби имали своје витезове и витешке редове и да су ти наши витезови чинили дјела којима су сасвим равноправно стајали уз своје најбоље европске аналоге, ако их нису и надмашивали.. Ко је обраћао пажњу на часове историје у школи сјетиће се да је витештво скопчано с феудалним друштвеним уређењем које је – како су нас учили – почело да се развија у Европи почетком средњег вијека.
Међутим, нису нас добро учили. Европа није домовина феудализма ни витезова, као ни специфичног „кода части“ којим је ратник морао живјети, да би се – независно од своје снаге или војне вјештине – могао назвати витезом, и ступити у ред „племенитих“. Феудализам, витезови и витешки код части – све је то настало на једном другом и неочекиваном мјесту, више од 1000 година прије него што се појавило у Европи..
Прољеће је, године 298. од рођења Месијиног. Локација – Јерменија, мјесто „Сатала“, које до данас није прецизно идентификовано, али се претпоставља да се налази источно од древног и тврдог града Теодосиопоља који ће Турци много вијекова касније преименовати у „Ерзурум“.. Ноћ је, док римски легионари нечујно опкољавају широко и заравњено поље. Само њима знаним стазама их воде и распоређују искусни домаћи водичи – Јермени, чији је тренутни краљ, Тиридат III, одан Римљанима.. А на пољу, не слутећи ништа, спава огроман ирански војни логор, у чијем се средишту налази нешто што можемо назвати палатом од шатора. Ту спава његово свето величанство Краљ краљева Ирана и не-Ирана, Нарсех.
Нарсех је владар већ у позним годинама живота (ступио је на пријесто отприлике 293. године када је имао најмање око 60 година), али је по владарском стажу млад. Посебно је везан за Јерменију јер је своју младост, као и остали ирански принчеви из царског дома Сасанида, провео службујући као обласни управитељ – прво у далеким индијским, туранским и сакастанским покрајинама на истоку, а затим и на положају великог краља Јерменије, док није коначно крунисан за владара „Ирана и не-Ирана“.
Међутим, оно за шта је Нарсех посебно везан је успомена на једног другог Краља краљева, на његовог славног и великог оца – Шапура I (244.-270.), готово недостижног као владара, а и као војсковођу који је у борби поразио чак три римска императора. Први од њих, Гордијан, нашао је смрт у бици са Шапуром, другога – Филипа Арабљанина, Шапур је принудио на понижавајући мир, док је трећег – Валеријана, „ухватио својом сопственом руком“ – како је то касније с поносом записивао. Валеријан је иначе први римски император у историји који је доживио горку судбину да буде жив заробљен у некој бици. Шапур ће ове три побједе касније овјековијечити грандиозним рељефима у живим стијенама на најважнијим мјестима Иранске империје.
Несрећни Валеријан је – како су то тенденциозно приказивали римски писци – остатак свог живота провео као заробљеник на Шапуровом двору, служећи иранском владару као клупа за пењање на коња с намјером да буде константно понижаван, да би му након што је коначно умро, „Персијанци одрали кожу и изложили је као трофеј у неком свом храму“. Иако су ирански хроничари забиљежили да се са заробљеним римским владаром поступало с поштовањем, и тада као и данас – нико на „цивилизованом“ Западу чије је оличење у то вријеме био Медитерански басен, није се обазирао на то шта су они имали да кажу. Зато је у историји остала много познатија ова, римска верзија тог догађаја. Не треба посебна интелигенција па да се наслути да је у њеној позадини била тежња да се у историји остави црн печат на источном архинепријатељу Рима..
Но, вратимо се Нарсеху.. Нарсех је најмлађи син великог Шапура. Шапурова достигнућа у борби са Римљанима су се временом „истопила“, чему су у великој мјери кумовале међусобне борбе око власти између Шапурових потомака. У нешто мање од двије и по деценије колико је протекло између Шапурове смрти и Нарсеховог ступања на пријесто, на иранском трону их се измијењало чак четворица. Четвртога од њих је након само 4 мјесеца на власти, 293. године збацио и убио сам Нарсех, заузевши трон за себе. Сањајући да обнови доминацију Иранског царства какву је својим синовима у аманет био оставио Шапур, Нарсех је недуго након преузимања власти објавио рат Римљанима.
У то вријеме у Римском царству врховну власт држи чувени Диоклецијан, који – што је занимљиво историјско подударање – 293. године (исте године када Нарсех преузима пријесто у Ирану) за свог савладара узима једног високог официра – Галерија, дајући му титулу цезара и своју кћер за жену.. Галерије је из балканских провинција Империје, рођен на територији данашње Србије; зато у систему тетрархије (подјеле власти у Римском царству између четворице савладара) добија задужење да влада управо тим предјелима..
Галерије је талентован војсковођа који се 295. или 296. године у бици огледао са Нарсехом, али је претрпио тежак пораз. Зато се за нови сукоб много темељитије припремио, не оставивши ништа случају. Нарсех међутим, вријеме између побједе у новог сукоба није искористио ни за шта, већ је из неког разлога стајао са војском у Јерменији и чекао Галерија. Но, Галеријеву војску сада чине најбоље и најпоузданије легије, доведене из оних крајева Империје који су познати по најбољим војницима – а то су у првом реду Галеријеве балканске провинције, посебно Илирик.
Ирански логор који не слутећи ништа, блиста небројеним ватрама, опкољавају најбољи римски легионари, предвођени Јерменима који савршено познају терен своје земље.. Галерије је усхићен могућношћу побједе, прво јер му се пружа шанса да пред Диоклецијаном са свог имена спере љагу која је настала након претходног тешког пораза, а друго – јер има шансу да нанесе пораз лично иранском Краљу краљева и да га живог зароби; тако ће се осветити лично сину великог Шапура за срамоту коју је Шапур био нанио Римљанима заробивши императора Валеријана неколико деценија раније.
Галерије добро зна и то да ирански владар у рат никада не иде сам. Са њим је ту и његова породица, његове жене и мушко потомство које према иранском моделу васпитавања „племенитих“, од малих ногу мора да се учи реалности рата и суптилној вјештини како у тој реалности очувати племенитост.. Размишљајући практично, Галерије исправно закључује да је та пратња у овом случају оптерећење и негативна околност јер битно смањује мобилност Нарсехове војске.
Галерије међутим добро познаје и ударну песницу Нарсехове војске – то је иранска супертешка коњица од чијег јуриша се и буквално тресе земља под ногама; и сам Галерије добро памти топот њених коња, тада чувене Нисејске пасмине гајене у равницама Медије под врховима планинског ланца Загрос, и подрхтавање земље док се метални зид коња и витезова помало успорено због огромне тежине, приближавао према римским линијама у великој бици у којој су га поразили. Против те коњице Римљани немају адекватну одбрану, и неће је имати још дуго; зато ће на крају развити јединице које ће бити њена копија.. Међутим, ноћас – нада се Галерије – ова коњица неће моћи да се развије у борбени поредак и неће имати никакву улогу..
Ту коњицу су у том периоду на западу називали „катапрактима“, а она је била састављена искључиво од иранског племства које живи и ратује трудећи се да слиједи специфичан „код части“ који их чини „племенитима“, а темељи се на истим онаквим начелима која су неких 500-600 година раније носили чувени „Бесмртници“ – племенита гарда ахеменидских царева Ирана, Дарија, Ксеркса и других. Међутим стари „Бесмртници“ су били тешка ПЈЕШАДИЈА која и поред своје храбрости, вјештине и племенитости, није успјела да се избори са Александровом тешком пјешадијом (фалангама), па је Ахеменидско царство доживјело колапс. Након тога су се Иранци окренули оном виду ратовања који им је као потомцима номада-коњаника био у крви, и створили „фаланге на коњима“ – супертешку коњицу сачињену од витезова који су (и јахач и коњ) били у потпуности покривени оклопом. И овој коњици није било равне на свијету.
Суперирорно оружје и опрема, као и супериорна раса коња коју су могли да посједују само најбогатији људи – то је захтијевало прво материјалну базу која је све то могла да учини економски одрживим – био је то с једне стране земљишни посјед који је такав витез имао у посједу, на коме су радили његови сељаци; ослобођен од рада у циљу прибављања хране и издржавања породице, витез је могао све своје вријеме да посвети вјежбању за рат. Тако је Иран више од 1000 година прије Европе открио феудализам.. Поред тога, учешће у оваквим јединицама је захтијевало и посебан ментални склоп људи; они су морали имати скуп особина које су у старом Ирану дефинисали као ПЛЕМЕНИТОСТ. Економска (скупа опрема, оружје и коњ), и морална условљеност су тако поставиле услове у којима је у својеврсној „еволуционој борби за опстанак у којој опстају најбољи“, онај уистину најбољи људски материјал сачинио „касту“ Племенитих из које се ова коњица попуњавала људством. Зато је она за свакога била застрашујући противник.
Ова коњица се поред гвоздених оклопа, одликовала и гвозденом дисциплином. Њен костур је чинила чврста хијерархија унутар које се његовао идеал апсолутне покорности издатом наређењу. „Солирање“ и кршење наређења – чак и да би се стекла нека част или починило јуначко дјело – били су незамисливи.. Били су непревазиђени мајстори борбе „један на један“, као и групних маневара, а себе су истицали хералдичким амблемима које су носили на штитовима. Имали су обичај да на својим стријелама исписују имена чланова својих породица или име Краља краљева, као неку врсту благослова стријели која треба да погоди циљ. Њихова имена данас не знамо, али су се сачували записи који помињу надимке неких међу њима – „Хазармерд“ („Човјек чија је снага као у хиљаде људи“), „Зих-Асбар“ („Супериорни командант“) и „Пахлаван-е Гахан“ („Свјетски шампион“).. Међу њима је постојало братство јер су себе сматрали аутентичним потомцима древних аријевских ратника из легенди, али и жестока конкуренција за напредовање у хијерархији и части, а крајњи циљ свих витезова је био да уђу у једну од двије најчувеније иранске коњичке формације – или у Бесмртнике или у Поштгабане.
БЕСМРТНИЦИ („Џавидани“) су чинили елиту тешке коњице. По угледу на њихове претходнике из времена Ахеменида, њихов број је био строго ограничен на 10 хиљада што је веома отежавало улазак у њихове редове и додавало им на престижу. Потребно је било дакле, прво бити племенитог поријекла (што значи да су ти преци заслужили и генерацијама одржали идеал племенитости), затим постати савршен борац, узнапредовати у војној вјештини и части, а онда чекати да се мјесто ослободи. Били су снабдјевени најбољим и најквалитетнијим оружјем и опремом коју је тадашњи Иран могао да произведе или набави, али нису коришћени свуда и за све јер их је Краљ краљева штедио; држани су чешће као стратешка резерва за најважније или чак судбоносне задатке. Њихов јуриш је – у томе се сви хроничари слажу – разорно утицао на непријатеља; у напад би прво кренули бојни слонови које је тешка коњица имала у свом саставу; гледало се да слонови пробију или се зарију дубоко у непријатељску линију на неколико тачака, а онда би се у те тачке улила супер-тешка коњица, у овом случају Бесмртници. Тада би противнички фронт најчешће пукао и онда би остало само да иранска пјешадија (која углавном није била посебно високог квалитета) заврши посао.
Били су познати и по својим кацигама које су често имале маске за лице; ово је стварало посебно застрашујући ефекат на противника који тако није имао осјећај да се бори са човјеком већ са духом или авети, са нечим што није човјек него машина за убијање коју уз то, не можеш убити. Савршено увјежбано маневрисање њихових јединица (на звук трубе) стварало је код непријатеља и један мучан утисак који данас тешко можемо да замислимо – као да се борите не са јединицом састављеном од много појединаца, већ са нечим чији су појединачни дијелови СРАСЛИ, у велики метални организам који кличе, рже и гази све пред собом.. Међутим, индивидуалност појединачних витезова, иако је била уливена у јединицу, није у њој ишчезавала, а они су је истицали како рекосмо, својим хералдичким знацима, али и тиме што су у битку кретали раскошно украшени златним и сребрним накитом, желећи да покажу – прво свој статус и богатство, а затим и то да се не труде да задрже све оно материјално што су за живота стекли, већ га у бици нуде достојном противнику, да им то све узме. Наравно – ако може..
Остао је запис о бици на неком до данас неутврђеном мјесту, у византијско-иранском рату из 421.-422. године. Тада је једна већа јединица Бесмртника упала у окружење великих римских снага. И поред безизлазног положаја, непрестаних римских напада и сталних позива на предају, ови Бесмртници су остали одани свом завјету и тврдоглаво настављали да јуришају и да се бране. Изгинули су ДО ПОСЉЕДЊЕГ ЧОВЈЕКА И КОЊА, повукавши са собом у смрт огроман број Римљана, и – ушли су у легенду.
Такви су били Бесмртници.
ПОШТГАБАНИ или ПУШТИГАБАНИ су како се може закључити, били на још вишем нивоу елите. Супертешка коњица, састављена од најелитнијих племића и бораца, чији број је био ограничен само на хиљаду људи. Њихов задатак је била једино безбиједност Краља краљева. Односно – да то овако прикажемо – они би ступали у акцију тек ако би битка била изгубљена, а живот Краља краљева угрожен. Они би се тада, на начин који никада и нигдје на свијету није био виђен, као савршено уигран механизам дијелили у своје подјединице за посебне намјене и избављали владара из опасности по детаљно разрађеној процедури; једни би осигурали пут за извлачење владара и одржавали га „чистим“, други, лако опремљени и брзи, посјели би владара на најбржег коња и заједно са њим одјездили у сигурност, док би трећи – они најелитнији, најтеже опремљени и најцјењенији, вршили ударе по непријатељу у за то одређеним тачкама да би Краљу краљева осигурали пут у сигурност.
Застрашујући удар Поштгабана осјетиће војска римског цара Јулијана у свом походу на Иран 363. године, па ће на римском Западу остати записи о коњици која се креће попут „металне планине“ и коњаницима који су у стању да једним потезом на своје копље одједном нанижу чак двојицу потпуно оклопљених римских легионара.
„ЖИВОТОДАВЦИ“ – Дошли смо до врха. Витезови који су носили титулу „Животодаваца“ („Гијан-авспар“) спадали су супер-елиту у оквиру Поштгабана, и били су јединица које су се сви противници Ирана убједљиво највише плашили. Елита у оквиру елите, чији је број до данас остао тајна. Њихов једини задатак у оквиру извлачења владара из изгубљене битке био је да као камиказе учине најсиловитији могући самоубилачки јуриш у непријатељске јединице које прогоне иранског владара и да тај прогон зауставе гинући до посљедњег човјека, купујући својим животима драгоцјено вријеме да би Краљ краљева био избављен. Отуда долази и њихово име.. Ови борци су и у вријеме када су постојали били живе легенде; у њиховом присуству се није говорило гласно, а постоји прича о томе да су и пјешке ишли само право, не заобилазећи никога, а да су се други људи пред њима размицали.
С таквом силом је дакле, Галерије пошао да се обрачуна оне одсудне ноћи 298. године, и добро је знао да је ноћни напад на неприпремљен логор, вјероватно и најбоља прилика да задобије побједу.. Када је распоређивање римске војске завршено, дат је сигнал за напад и ужас је почео. Римске трупе су упале у логор у коме је завладао хаос и на спавању поубијале већину иранске војске. Крици, трубе, ломљава и вика.. Хаос који се не може описати ријечима.. А усред логора, у „палати од шатора“, можемо замислити како присуствујемо надреалној сцени – Поштгабан-салар – командант Поштгабана, упада у најинтимнију одају у којој се налази сам Краљ краљева, можда сањив, можда пијан, можда још у љубавном заносу са једном од својих жена или љубавница.
Поштгабан-салар је једини који има право да Краља краљева прекине у сваком тренутку, иако зна да ће за тај свој спасоносни чин, од свог владара касније можда бити „награђен“ погубљењем.. Он у неколико ријечи објашњава Краљу краљева шта се десило, да је логор изгубљен а да битке са цезаром Галеријем неће ни бити, јер неће остати готово ништа од величанствене војске са којом је господар Ирана и не-Ирана напустио свој пријестони Ктесифон на Тигру. Нарсех, суочен са ужасом пораза и близином смрти, док чује гласове самих Римљана који су све ближе, наређује да прво извуку његову породицу. На царево запрепаштење, Поштгабан-салар ОДБИЈА његово наређење јер зна да би тиме изгубио много времена чиме би угрозио владарев живот; он затим са још неколико Поштгабана обгрли Краља краљева, загрне га огртачем, и износи га из шатора на већ припремљеног коња. Владар се одупире, пријети им и проклиње их; наређује им да му спашавају прво жене и синове, а да њега пусте да остане и умре борећи се да их спаси. И он је, као и они, припадник касте Племенитих, и не жели срамоту коју ће – како му се чини – заслужити бијегом са бојишта. Они га међутим НЕ СЛУШАЈУ и односе, остављајући његову породицу за собом.. У позадини се одмах затим чује звук трубе од кога дрхте и Римљани и Иранци – то је зов који наређује јуриш „Животодаваца“, који за Иранце значи да је битка изгубљена а за Римљане – да ће се суочити са јуришом људи којима надљудску снагу и храброст даје потпуно одсуство страха за сопствени живот.
Удар је страховит. Уз писак труба и громогласан поклич „НАР-СИ-ЈЕХ! НАР-СИ-ЈЕХ!“, Животодавци нападају и газе ужаснуте Римљане. Римљани на ово немају одговор и њихови редови који су опколили „палату од шатора“ се ломе. Међутим, толико су близу да успијевају да у хаосу ране иранског владара кога, пар тренутака касније, Поштгабани извлаче у сигурност. Недуго затим, јурећи са пратњом на најбржем коњу у ноћ, Нарсех још увијек чује како и поклич Животодаваца лагано замире; он чује да они умиру кличући његово име. Њихов поклич је и својеврсна порука – дозивајући га, они му говоре – „Још смо ту, а док смо ту – твоје свето величанство је сигурно“.. Међутим, владарева породица – жене и синови, читав логор, сва његова свита и богатства, остају све даље за њим.. У ужасним тренуцима, Краљ краљева можда посеже за бодежом који је увијек носио са собом, но – страхујући и од оваквог сценарија, његови вјерни Поштгабани су га поставили на коња потпуно без оружја.. Тренутак касније схвата – као што су сви Животодавци били спремни да умру на један његов миг, одричући се власти над сопственим животом у корист његовог светог величанства, и као што су предали своје животе да би сачували његов, тако ни он, владар, више није био господар свог живота. Његов живот, одговоран за милионе, био је сада драгоцјенији од свега, чак и од његове части и живота саме његове породице.. То је била ужасна цијена круне Ирана и не-Ирана, као и сваке друге круне, откад је свијета.. Поштгабани који су прекршили његова наређења – схватио је – нису били криви што су га заштитили од њега самог..
Сљедећег јутра Галерије је разгледао згариште велико као некакав град, које је остало од дојучерашњег главног иранског логора. Згрожено је посматрао руљу у коју се претворила већина његове војске пљачкајући плијен који је превазилазио и њихове најлуђе снове. Остала је прича о некаквом римском легионару који је у иранском логору тада заробио богато и раскошно украшену кожну врећу, пуну бисера. Пошто је врећа била веома велика а тежина бисера толика да није могао да је понесе, морао је да бира – и одлучио је да проспе све бисере а задржи врећу.. „Овој војсци недостаје племенитости“ – можда је Галерије помислио..
А затим је цезаров поглед пао на хаос који је остао на попришту ноћашњег напада Животодаваца. С језом је гледао изломљене и изгинуле витезове и коње, сличне металним статуама у најчуднијим положајима, окружене непребројним тјелесинама римских легионара које је овај напад повукао у смрт. „Доведите ми неког заробљеног од ових“ – вјероватно је затражио, показујући на изгинуле Животодавце. – „Нема ниједног заробљеног, Домине“, одговорио би његов посилни, „сви овдје леже“.. – „Племенито“ – одвратио је с уздахом; и поред велике побједе, његов главни трофеј, Краљ краљева Ирана и не-Ирана, Нарсех, измакао му је из руку, и то захваљујући жртви ових витезова. Да ли би у случају пораза његова гарда на овакав начин спашавала њега? ..а затим с интересовањем настави да разгледа чудесну опрему коју су носили ирански витезови..
„Домине“ – обратио му се посилни – „заробљена је породица персијског краља. Шта да урадимо са њом?“ – „Третирајте их како доликује краљевској породици“, одвратио је цезар. „Какав је то краљ који бјежећи оставља своју породицу непријатељу?“ – упитао је можда посилни. – „Племенит владар који схвата тежину своје круне“ – одговорио би на то Галерије..
Тако се отприлике завршила Битка код Сатале, у прољеће 298. године.. Галерије ће одмах након битке наставити поход, спустити се на југ до небрањене иранске пријестонице – Ктесифона, освојити је и опљачкати, да би затим са Нарсехом потписао мир. За све вријеме до краја рата, држаће супруге и синове Краља краљева у луксузној палати у предграђу тада раскошне Антиохије у Сирији, а ту ће бити држана и главна Нарсехова супруга. На томе ће му Нарсех срдачно и с поштовањем захваљивати.. У одговору на писмо захвалности, Галерије ће Нарсеху упутити извињење за то што су његови легионари ранили божанског краља Ирана. Ускоро ће бити потписан и мир, у историји запамћен као „Нисибиски мир“. Међутим, то неће бити задуго, већ ће се вјечити сукоб два царства наставити у вијековима који долазе, а у тим сукобима ће до самог краја учествовати и иранска супер-тешка коњица.
Неколико вијекова касније, искрваривши готово до пропасти у рату који је с прекидима трајао више од 100 година, Иранско и Византијско царство ће бити преплављено арабљанско-исламском најездом; тада ће се Византијско царство заљуљати и једва остати на ногама, а Иранско потпуно пропасти. Оно што ће кумовати тој пропасти биће и чињеница да ће каста Племенитих, када је пораз постао очигледан, великим дијелом промијенити страну и прићи Арабљанима, неки као вазали а неки примивши ислам, слично нашим потурицама у неким српским крајевима. У посљедњем чину те трагедије, 651. године ће један убица, послат од једног крупног иранског племића, убити посљедњег иранског Краља краљева, Јаздагирда III, а Ирански свијет ће прекрити ислам, апсорбујући у себе његове животне сокове, његову префињену цивилизацију и све њене тековине, с намјером да их искористи у свом походу на запад – против хришћанства. Међу тим тековинама ће бити и супер-тешка коњица, технологија за израду њене опреме и оружја, тактика употребе, њени коњи нисејске расе и друго, само што ће сами витезови сада бити тек у малом проценту потомци племенитих Иранаца, а у највећем – потомци Арабљана и других народа који су у међувремену примали ислам. Све те промјене свакако неће добро утицати на квалитет ове коњице..
Тако је након неколико вијекова освануло и оно октобарско јутро код Тура, у Франачкој.. Франачки вођа, Карло Мартел, слутећи добру прилику да побољша квалитет своје војске, одмах је дао примјерке оклопа и опреме убијених муслиманских витезова својим ковачима, а ови су са занимањем опипавали чудне панцире типа „љуске“, плочасте или ливене оклопе, кациге са чудно високим врховима, и друге елементе.. Ускоро ће направити прве, невјешто израђене дупликате, па још њих. Временом ће постајати све вјештији.. Кроз неколико вијекова – постаће мајстори и надмашити своје некадашње узоре, а нова и напредна технологија ће у западној Европи довести до праве револуције у ратовању и друштвеном уређењу. Тако ће „Европљани“ из хронике, потпуно усвојити овај нови концепт коњичког ратовања, а то ће пресудно утицати да се у Европи кроз неколико вијекова створи читав један нови друштвени слој – слој ратничког племства. Слој ВИТЕЗОВА. Тако ће витезови и витешки начин живота послије дугог пута, из своје далеке прапостојбине у Азији, прећи у своју нову домовину која их је усвојила – у Европу.
Но, запад Европе наравно тада није знао да је у једном другом дијелу Континента, овај начин ратовања био већ одавно усвојен, примљен ДИРЕКТНО од старих архинепријатеља, Иранаца, из далеких времена битке код Сатале и других. То је било хришћанско царство Ромеја, које данас знамо као „Византију“ и које је већ тада имало своју супер-тешку коњицу која је баштинила сличне идеале попут некадашње иранске. У Византији ће овај род или вид војске преживјети вијекове и постати нешто као архаични подсјетник на далеко вријеме у коме је војна вјештина била сплетена с племенитошћу. А онда је, еонима далеко од тренутка њиховог настанка, посљедња јединица оваквих коњаника извршила самоубилачки јуриш у једну непријатељску војску, винувши се равно у легенду. Непријатељи су овог пута били Османлије, наоружани ватреним оружјем какво давни коњички „супер-тешкаши“ нису могли ни да сањају. Без обзира на то, ови њихови далеки потомци су уз звуке труба и покличе, одлетјели у загрљај вјечности.. А сљедећег дана, 1453. године од рођења Месијиног, султан Мехмед II ел-Фатих („Освајач“), заузео је Цариград. Дошао је крај једној ери, ери витезова, а почела је једна друга.
Прикажи мање
Извор: Фејсбук профил Romen Louis
